Očajnici i „zvezdaši„: Bez dobre alhemije
Protekle nedelje ponovo kao da je otvoren konkurs za ovovekovnog Vuka Brankovića i to konkurs širokog spektra – od fudbala do Kosova. O obe teme pišemo u ovom broju „Vremena“.
Vladimir Stojković, golman, koji je pre neku godinu izjavio da mu venama teče crveno-bela krv i da ni za sto miliona evra ne bi branio za crno-bele, potpisao je, kao igrač na pozajmici, ugovor sa srpskim predstavnikom u fudbalskoj Ligi šampiona, a sada mu imaoci njegove krvne grupe sastavljaju umrlice a golmanu i njegovoj porodici obezbeđeno je celodnevno fizičko obezbeđenje.
Kad sam se s Petrom Cvijićem dogovarao da napiše nešto o toj temi (Kvisling u partizanima, str. 64), pitao me je da li da ostavi nadnaslov kao i kada je, letos, komentarisao svetsko prvenstvo u fudbalu. Nadnaslov je glasio: „… Iz ugla očajnika.“ Jok, rekao sam mu, dovoljno će biti da napišeš: „Iz ugla zvezdaša.“
Golmana i bekovski par Tadić–Jeremić ne povezuje samo boja. On govori o dresu, a oni o „crvenoj liniji“ koja se ne sme preći u promenama rezolucije o Kosovu koja bi 9. septembra trebalo da se nađe na dnevnom redu zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Povezuje ih i velika količina prethodnih obećanja. Golmana, recimo, da nema tih para za koje bi branio za Partizan, a dvojac iz paralele tvrdnja da je moguća politika „I Kosovo i Evropa“, što se ispostavlja kao alhemičarski recept o čijim svojstvima nije morao da nam govori Gvido Vastervelde, nemački ministar spoljnih poslova, već smo to i sami znali.
Povezuje ih i na izdajnički stub dovodi i okolnost da su navijači, i fudbalski i politički, očajni, a to je zgodna podloga za ustreptala osećanja i bujnu maštu. Na očaju je uostalom nastalo i kosovsko epsko pevanje, samo su sada sredstva saopštavanja tehnički usavršenija i brža.
Obračun oko srpskog mišljenja: Patriote nikad ne sumnjaju
Tadić i Jeremić su glavni kandidati za Brankoviće u ovom modernom „postkosovskom ciklusu“ i to mišljenje o njihovoj izdajničkoj ulozi toliko je uvreženo u srca navijača, da i sama pomisao da možda nije baš sve tako izaziva lomove. O tome opširnije piše Vera Didanović (Pečat na patriotizam, str. 16).
Naime, Slobodan Antonić i Đorđe Vukadinović, Iljf i Petrov Nove srpske političke misli, istina u različitim tekstovima, posumnjali su, uz sve moguće ograde, da Tadić ima izdajničke namere, odnosno da on nije spreman da „proda veru za večeru“.
Ali, pošto navijači uvek i sve znaju najbolje, Antonić i Vukadinović gotovo su nabijeni na kolac od istomišljenika u prethodnim fazama srpskog političkog mišljenja, onih koji su ranije epistole ovom dvojcu počinjali sa „Uvaženi profesore…“ i divili se, do imbecilnosti, njihovim uradcima na kojima se, i kad autori to ne bi želeli, formira građa za – umrlice.
Imamo, dakle, posla s navijačima koje odlikuje višak strasti u širokim amplitudama – od ljubavi do mržnje, a takva stanja uvek izazivaju povišenu temperaturu, dovode i do buncanja, u težim slučajevima i do halucinacija. A gde je takvo stanje duha i tela, eto ti i opozicije koja bi na toj vatri da potpali kosovsku lomaču, pa šta košta da košta.
Vojislav Koštunica govori o „kapitulaciji“, a Velja Ilić zagovara proteste i miting, dok su uzdržani predstavnici Srpske napredne stranke. Čekaju rasplet, a s druge strane im imponuje što evropski činovnici u njima prepoznaju alternativu vladi Borisa Tadića, pa ne bi da kvare novouspostavljeni imidž kad su već jednom ušli u holove visoke politike i to ne kao uljezi, protokolarnom greškom pozvani na prijem, već kao partneri s kojima se ima o čemu pregovarati.
Oni sad, kao u onom stereotipu o dramaturgiji, izigravaju pušku koja, istina, u njihovom slučaju, tek od polovine drame visi na zidu i čeka se da opali, samo što niko ne zna kada će taj kraj drame doći.
Vrlo britanska ponuda: Kako se povući s glasanja
A kako je krenulo, to će biti još jedna beskrajna drama koja će se igrati i kad niko ne bude hteo da je gleda.
Potpuno nezainteresovan za domaće patriotsko-izdajničke igre Vilijam Hejg, britanski ministar spoljnih poslova, poručio je, prilikom posete Beogradu, da je najlakši način za kompromis Srbije sa Evropskom unijom (EU) da zvanični Beograd povuče rezoluciju koju je podneo Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.
To povlačenje bilo bi u očima domaće javnosti procenjeno kao prelaženje „crvene linije“. Hejg, s druge strane, smatra da za Srbiju ne bi bilo dobro da doživi neuspeh na glasanju u Generalnoj skupštini, ali i da situacija, bar kada je o odnosima sa EU reč, ne bi bila bolja kada bi srpska rezolucija dobila većinu u Njujorku.
Poraz u Njujorku ne bi bio dobar, ali bi povlačenje rezolucije značilo priznanje poraza kod kuće, po značenju i implikacijama dublje od poraza na glasanju. Na toj izdajničkoj mitologiji i nastao je kosovski mit. Nisu Turci pobedili zato što su bili brojniji, vojska im bila modernija, što su ekonomski bili jači, već zato što je naš čovek izdao. Gubitak na glasanju ne računa se ovde u poraze, već se smatra kao politika moćnika a to zbira narodnu volju i u krajnjoj liniji može pomoći očuvanju vlasti.
Ne mislim zato da će Beograd pristati na ovu vrlo britansku ponudu – da se povuče papir koji je impozantnom većinom usvojila Skupština Srbije.
Tadić je, istina, poručio Hejgu da je Srbija spremna na kompromis o predlogu rezolucije o Kosovu koji je podnela Generalnoj skupštini UN-a kako bi on bio prihvatljiv i Beogradu i međunarodnoj zajednici, ali, rekao je predsednik Srbije: „Isključen je jedino kompromis u pogledu priznavanja nezavisnosti Kosova.“
Povlačenje rezolucije, ako to ne bude učinjeno nekim taktičko-diplomatskim zavrzlama oko dnevnog reda ili sličnim proceduralnim pitanjima, imalo bi efekt sličan onome što su u proteklu nedelju čuli i videli gledaoci fudbalske utakmice između OFK Beograda i Partizana.
„Ti si prvi golman, Radiša“, skandirali su prekjuče na Karaburmi najvatreniji navijači Partizana, pokazujući da ni oni nisu oduševljeni činjenicom da je ovaj fudbalski klub na pozajmicu uzeo Vladimira Stojkovića, bivšeg golmana Crvene zvezde i fudbalske reprezentacije Srbije. Ni „partizanovci“, očigledno, ne dele entuzijazam klupske uprave oko angažovanja čoveka koji tvrdi da mu venama teče krv klupske boje – crveno-bele. Uzgred, Radiša Ilić se ošišao. Ali, barem nije izdao.
