Ko još može sebi da priušti studenta?

Jedna godina studiranja u Srbiji nekada može da košta i više od godišnje zarade jednog roditelja. Kada se saberu školarina, stan, hrana i prevoz, dolazi se do pitanja ko sebi može da prišti „luksuz“ poput slanja deteta na studiranje.

Visoko obrazovanje u Srbiji formalno je dostupno svima. U praksi, zamislite porodicu sa dvoje zaposlenih roditelja i prosečnim primanjima. Njihovo dete upisuje privatni fakultet u Beogradu ili Novom Sadu ili upada na samofinansiranje državnog fakulteta.

Već u startu troškovi prelaze nekoliko plata. Državne školarine rastu, privatni fakulteti koštaju i po nekoliko hiljada evra godišnje, a studentski domovi nisu dostupni svima.

Dok studenti na budžetu imaju pokrivenu školarinu i pravo na povoljniji smeštaj i ishranu, samofinansirajući studenti već na startu ulaze u ozbiljan finansijski minus. Slična je sudbina i studenata privatnih fakulteta u Srbiji.

Foto: Marija Janković

Odnos plata i cena studiranja

Kakav je zapravo bilans između plata i cena studiranja u Srbiji?

Ako se uporede godišnje školarine na državnim fakultetima sa prosečnim primanjima, dolazi se do toga da jedna godina samofinansiranja, u jednom od dva najveća grada u Srbiji, vrlo često predstavlja i više od polovine godišnje zarade jednog zaposlenog roditelja iz centralne, zapadne ili južne Srbije.

Svetlana Petrović, majka studenta stomatologije, smatra kako plate u Srbiji rastu sporije od cena školarina na većini fakulteta.

„Plate su Srbiji, i to ne mislim na one najniže, teško mogu da isprate tempo studiranja. Mogu, ali je to veliko opterećenje za porodicu, pogotovo što većina dece studira po najvećim gradovima Srbije. Pored toga postoje i porodice gde samo jedan od roditelja radi ili pak imaju više dece na studijama. U takvim situacijama studenati moraju da se zaposle što je pre moguće“, kaže Svetlana.

Foto: sc.rs

Kolike su cene državnih fakulteta

U školskoj 2024/25. godini, na svim visokoškolskim ustanovama i na svim stepenima studija u Republici Srbiji upisano je 251.812 studenata, prema Republičkom zavodu za statistiku.

Od ukupnog broja studenata 83,4 odsto ili 175.789 studenata upisano je na državnim, a 16,6 odsto ili 34.889 studenata na privatnim fakultetima. Posmatrano prema načinu finansiranja studija, 38,1 odsto studenata upisalo se na budžet, a većina, tačnije njih 61,9 odsto na samofinansiranje.

Kada su u pitanju najpopularniji fakulteti, njihove cene kreću se od nekoliko desetina hiljada do nekoliko stotina hiljada dinara po godini studija.

Najveća cena godišnje školarine na državnim fakultetima svakako je na Arhitektonskom fakultetu – 300.000 dinara, dok se odmah iza nalazi Elektrotehnički fakultet sa cenom od 282.000 dinara.

Ogromno interesovanje na prvom upisnom roku vladalo je na Medicinskom, kao i Biološkom fakultetu. Cena studiranja medicine iznosi 129.000 dinara godišnje za integrisane studije, dok je na Biološkom 100.000 dinara.

Stomatološki fakultet košta 180.000 godišnje, Ekonomski do 150.000, dok je godina na Fakultetu organizacionih nauka 171.000 dinara za osnovne studije. Među najtraženijim fakultima nalaze se i Pravni sa cenom od 114.000, ali i Filološki fakultet na kome godina iznosti 119.000 dinara.

Najjeftinije student, kada je u pitanju cena godine u Beogradu, prolazi na Fizičkom fakultetu gde osnovne studije iznose 66.000 dinara. Odmah iza, svega 10.000 dinara više košta godišnja školarina na Tehnološko-metalurškom i Rudarsko-geološkom fakultetu.

Kada se sve ove cifre stave na papir, postaje jasno da samofinansiranje na državnim fakultetima u Beogradu nije zanemarljiv trošak, pogotovo kada se uporedi sa prosečnom zaradom ljudi iz manjih sredina.

Foto: Dragan Kujundžić / Tanjug

Sa prosečnom platom na studije

Prosečna oktobarska neto plata u Srbiji 2025. godine je prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iznosila 110.670 dinara, najveći prosek zabeležen je u beogradskoj opštini Stari grad, 182.136 dinara, a najmanji u Preševu, 76.374 dinara.

Šestocifreni proseci zabeleženi su i u Pančevu, Vršcu, Novom Sadu, Sremskim Karlovcima, Subotici, Sremskoj Mitrovici, Inđiji, Staroj Pazovi, Užicu, Valjevu, Lajkovcu, Lučanima, Kragujevcu itd.

Dok su sa druge strane manje od 85.000 dinara zaradili radnici zaposleni u Blacama, Trgovištu, Vranjskoj Banji Bujanovcu, Bosilegradu, Beloj Palanci, Svrljigu, Ražnju, Merošini, Gadžinom Hanu, Crnoj Travi Lebanu, Petrovcu na Mlavi, Malom Crniću, Žabarima, Golupcu i Velikom Gradištu.

Južna i Istočna Srbija imaju prosek od 97.170 dinara dok su najmanja primanja u oktobru bila u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji gde je prosek iznosio 95.466 dinara.

„Školarina sama po sebi možda i nije toliki problem, ali cene stanova, hrane i ostalih troškova praktično dupliraju studiranje. Studije medicine same po sebi traju duže, nekada student obnovi godinu, mnogo je mogućih scenarija koji samo dodaju nove troškove. Naravno, od svoje plate roditelj mora i sam da živi, plaća svoje račune i hranu, a to, što je zapravo uvek i slučaj, je već pravi izazov“, zaključila je Svetlana za „Vreme“.

U južnoj i istočnoj Srbiji, gde prosečna plata pada na 97.000, a u nekim mestima ispod 85.000, troškovi školovanja su praktično nedostižni. Čak i najjeftiniji fakulteti gutaju veći deo mesečnih primanja, dok oni skuplji, poput Elektrotehničkog ili Arhitektonskog, izlaze iz domašaja većine porodica.

Kad se sve sabere, računica je brutalna. I to je samo školarina – bez stana, hrane ili prevoza i knjiga.

Foto: Zoran Mrđa/FoNet

Privatni fakulteti su duplo skuplji

Sa druge strane, za jednu godinu studiranja na nekom od privatnih fakulteta jedan roditelj jedne prosečne porodice u Srbiji, mora da izdvoji svoje dve, a vrlo često tri ili četiri mesečne plate.

Univerzitet „Singidunum“ imao je, u školskoj 2024/25 godini, više od 8500 upisanih studenata. Univerzitet „Privredna akademija“ u Novom Sadu imao je više od 7500, dok je na trećem mestu Univerzitet „Union – Nikola Tesla“ sa 4388 upisanih studenata.

Vasilisa Jovanović, studentkinja privatnog fakulteta, za „Vreme“ napominje kako je školarina samo jedan od brojnih velikih troškova porodice studenta.

„Mislim da je studiranje na privatnom fakultetu veliki izdatak koji ne podrazumeva samo visoku školarinu, već i mnoge druge troškove, tj. odsustvo pogodnosti koje imaju studenti državnih fakulteta na budžetu, kao što su najpre pravo na studentski dom i ishranu u menzama po pristupačnijim cenama, a cene iznajmljivanja stanova su nerealno visoke“, ističe studentkinja.

Najjeftiniji programi na Univerzitetu Singidunum koštaju 2.100 evra godišnje, dok studiranje farmacije iznosi 3.000 evra, a osnovne studije Primenjena veštačka inteligencija koštaju 3.900 evra godišnje, što je po srednjem kursu evra preko 450.000 dinara po godini.

Za Arhitekturu na Univerzitetu Union „Nikola Tesla“ potrebno je izdvojiti 3.000 evra. Školarina za Finansije je najniža i iznosi 1.000 evra. Školarina na Računarskom fakultetu (RAF) za studente osnovnih studija na programu Multimedijalni dizajn iznosi 3.600 evra.

„Mnogi privatni fakulteti povećavaju školarine, tako da može da se desi da student upisan na primer 2022/23 u 2026. završi sa mnogo većim troškovima nego što je bilo planirano. To mnoge od nas dovodi u situaciju da radimo studentske poslove koji tek što pokrivaju svakodnevne troškove, a ipak oduzimaju toliko vremena da mogu negativno da utiču na samo studiranje, što je paradoksalno“, zaključila je Vasilisa.

Ako su državne školarine ozbiljan trošak, privatni fakulteti ulaze u zonu vrtoglavih cifara. Godina studija na pojedinim programima košta od 2.000 do gotovo 4.000 evra, što znači i više od 450.000 dinara. Čak i „najpovoljniji“ privatni programi, od oko 1.000 evra godišnje, predstavljaju ozbiljan izdatak za prosečnu porodicu.

Kada se na to dodaju stan, hrana, prevoz i svakodnevni troškovi, postaje jasno da fakultet za mnoge više nije samo pitanje znanja i ambicije, već i finansijske izdržljivosti.