SF priča o novoj elektrani

Prognoze o budućnosti srpske elektroprivrede, po našoj dugoj tradiciji, spadaju u naučnofantastični žanr. Kako su se u poslednje četiri decenije menjale istorijske i ekonomske okolnosti, menjali su se narativni pristupi, ali su sve vlasti ostajale čvrsto ukopane na SF terenu – od distopija i svemirskih opera devedesetih, preko tvrdog SF-a i apokalipse tranzicije, sve do sajberpanka pod sadašnjim režimom gde se trguje u sivoj zoni, najavljuju egzotične tehnologije modularnih reaktora, haraju korupcija i nemoral, a maglom tajnosti pokriveni projekti izgradnje vetrogeneratora dovode do krčenja nedirnutih šuma, dok se skrivaju iza sporazuma sa Kinezima i neobičnih poslovnih kombinacija koje sežu do kumova i rođaka u samom vrhu režima.

Veći projekti koji mogu da izmene energetski krvotok zemlje, nakon decenija neostvarenih očekivanja, sada su predmet najčudnijih maštarija, toliko da je gotovo nemoguće poverovati u bilo koji plan ili strategiju. U međuvremenu, pitanje kako obezbediti struju prestaje da bude SF tema i iz budućnosti se seli u svakodnevicu.

Poslednji značajniji instalisani kapacitet u Srbiji, Kostolac B2 od 350 MW, izgrađen je na mestu bremenitom istorijom – na obodu kopova lignita, gde su uz obalu Dunava hiljadama godina živeli mamuti, a potom i kampovali narodi koji su se zaustavljali na granici današnjeg Braničeva, putujući iz dalekih stepa sa one strane Karpata na jug i zapa, da bi rimska legija VII Klaudija pre dva milenijuma upravo ovde branila Limes i podigla veliki grad Viminacijum. Nakon serije moćnih obrenovačkih termoelektrana, podizanih sedamdesetih i osamdesetih godina uporedo sa rastom industrijalizacije i finalne potrošnje, drugi blok u Kostolcu pušten je na mrežu 1991. godine, u poslednjim danima zajedničke jugoslovenske države, nakon čega se iz istorije prešlo u budućnost.

Narednih 35 godina novi kapaciteti će zaista biti samo SF žanr ministara energetike i onih iznad njih, redovno najavljivani, projektovani i planirani, uz kampanje o eksproprijaciji, skupo plaćenim studijama opravdanosti i “konačno, sada sigurno krećemo”, ali naravno, bez realizacije. No, uzimajući u obzir snagu mašina koje su podignute da spaljuju lignit, kao naš najizdašniji nacionalni proizvod, energetske vlasti nisu bile pod stvarnim pritiskom da nešto menjaju. Industrijski razvoj se devedesetih zaustavio, demografija je smanjila veličinu populacije, pa su, ako se isključe pogubni uticaji na životnu sredinu, bez većih muka potrebe za strujom mogle da se zadovolje sa postojećim resursima. Samo dva puta od bombardovanja 1999. godine sistem se našao u ozbilnoj krizi – tokom velikih poplava 2014. godine i kada je nakon lošeg upravljanja i koruptivnih incidenata u vreme velikog snega u decembru 2021. godine pao TENT. Pet godina kasnije, sistem je pred izazovom da iz SF žanra pređe u horor.

DEMOGRAFIJA STRUJE

Ako ostanemo u naučnoj fantastici i zamislimo, na primer, pretplatnika EPS-a koji je doživeo strujni udar tamo negde 2008. kad je Srbija postala samostalna, a svetom harala ekonomska kriza, pa je to dovelo do toga da ode 18 godina u budućnost, na pravi pogled on neće videti drastične promene. Na prvi pogled, na televiziji su ista lica, zagađenje nije ništa manje, a možda ćete se iznenaditi – potrošnja struje je ista.

Tako, prema godišnjim izveštajima o energetskom bilansu više različitih agencija i Republičkog zavoda za statistiku, finalna potrošnja električne energije u Srbiji iznosi približno 29,4 teravat-časova (TWh). Ako se uračunaju tehnički gubici u prenosu i distribuciji od oko 3,5 TWh, kao i sopstvena potrošnja energetskog sektora od 4,4 TWh, ukupne potrebe sistema dostižu između 37 i 38 TWh na godišnjem nivou. U sektorskoj strukturi, domaćinstva i dalje predstavljaju najveću pojedinačnu stavku sa udelom od 45 procenta ukupne potrošnje. Preostala potrošnja raspoređena je na industriju i građevinarstvo sa oko 34 odsto, javne i komercijalne delatnosti sa oko 18 odsto, dok poljoprivreda i saobraćaj zajedno čine manje od tri procenta.

Ali, ako se ovde uđe u detalje, naravno, ništa nije isto, kao što je Srbija danas nešto sasvim drugo. Sektorska raspodela potrošnje pretrpela je značajnu transformaciju tokom vremena. Udeo industrije je 2009. bio bitno niži, potom se menjao, zbog problema sa železarom je sredinom prethodne decenije značajno opao, da bi se ulaskom stranih investitora i podizanjem raznih fabrika za preradu gume i kablova, kao i kineskim pokretanjem rudnika u Boru, industrijski udeo popeo na 29 procenata u 2020. godini. Izvestan rast se nastavio i narednih godina dovodeći industrijsku potrošnju do 32,6 procenata u 2024. godini, odnosno 33,9 procenata u 2025. godini. U apsolutnim iznosima, industrijska potrošnja porasla je sa oko 6,5 TWh tokom recesije na blizu 10 TWh godišnje.

Sa izgradnjom data centra u Kragujevcu i najavama podizanja novog data centra na prostoru nekadašnje Azotare u Pančevu, potrošnja će još dodatno porasti. Istovremeno, mahom su iscrpljene uštede na energetski efikasnijim rešenjima i adaptacijama stanova, pojavljuju se novi stambeni kompleksi koji crpe ogromnu energiju za grejanje i hlađenje. Prosečan korisnik troši sve više i više, a ako uskoro počne da vozi i električni umesto automobila na naftu, potrošnja struje može biti samo veća.

Matematički je zanimljivo da se uz sve te promene, od 2008. godine do danas, ukupna finalna potrošnja električne energije kretala uglavnom u stabilnom rasponu između 27 i 30 TWh. Tokom recesionih i kriznih godina beležen je privremeni pad potrošnje na donju granicu od oko 27 TWh, nakon čega bi se Srbija vratila stalno istoj, konstantnoj potrošnji.

Kako je to moguće? Odgovor je u demografiji. Broj stanovnika Srbije kontinuirano je padao – tokom ovih godina smanjio sa oko 7,3 miliona na ispod 6,6 miliona građana. Takav drastičan demografski pad, loš po svakom drugom osnovu, zapravo objašnjava zašto nije došlo do skoka potrošnje i zašto smo mogli da preživimo toliko dugo bez novih elektrana iako su se pojavili novi potrošači.

Kad pogledamo kako stvari stoje po glavi stanovnika, videćemo kako zbirna finalna potrošnja raste i raste. Prosečna potrošnja po stanovniku 2009. u Srbiji iznosila je oko 3700 kWh, da bi 2015. porasla na oko 3900 kWh, do kraja decenije je stigla do 4200 kWh, da bi 2025. stigla do današnjih 4500 kWh koliko okvirno svaki građanin Srbije danas prosečno godišnje potroši struje. Rast potrošnje koji dolazi, a koji u obzir uzimaju i strateška dokumenta, jasno pokazuje da se mora raditi na izgradnji novih kapaciteta. Ona je po pravilu spora, ali to nije jedini problem. Najveći izazov je što sadašnji kapacitet, potpuno oslonjen na lignit, nije održiv za decenije koje dolaze, pa i sam, uz namirenje dodatne potrošnje, mora biti zamenjen.

TRGOVINA VAZDUHOM

Ako se stvar posmatra kroz ulaz i izlaz, domaći kapaciteti zasnovani na lignitu do sada su mahom uspevali da pokriju domaću potrošnju i do 95 odsto. Često pominjani podatak o uvoznoj zavisnosti od više od 40 procenata odnosi se isključivo na ukupnu primarnu energiju, koja obuhvata naftu i gas, a ne na samu električnu energiju. Ako se izuzmu krizne godine kao što su 2014. i 2022. godina, Elektroprivreda u krajnjem bilansu jeste uspevala da proizvede ono što Srbija potroši. Sve do sada. Neto uvoz struje sada postaje sve vidljiviji problem. Godine 2024. iznosio je oko 0,56 TWh, čime je uvoz nadmašio izvoz za 8,5 procenata.

Čitaoca ne treba da zavede ova neto stabilnost jer elektroenergetski sistem ne može biti ostrvo. Naime, godišnji neto uvoz potcenjuje stvarnu zavisnost prenosnog sistema od inostranih tržišta električne energije. Elektroenergetska nezavisnost nikada nije bila neto priča, da imaš koliko ti u proseku godišnje treba, nego da imaš sistem koji proizvodi više od potreba i da je on diversifikovan po izvorima kako bi mogao da uvek daje energiju.

Struja je proizvod koji mora da se potroši onda kad se proizvede i isto tako mora da se obezbedi onda kad to potrošnja zahteva. Zato u satnom i mesečnom balansiranju neprekidno postoje paralelni bruto uvoz i izvoz. Podaci pokazuju da je bruto uvoz u 2024. godini dostigao oko 7,2 TWh, što čini blizu 20 procenata domaće potrošnje iako je konačni neto bilans bio skoro na nuli. Ovi visoki bruto uvozi dešavaju se usled sezonskih pikova, pri čemu je najveći tokom zimskih meseci, ali i tokom letnjih toplotnih talasa u julu i avgustu mesečni uvoz može da pređe 0,8 TWh. Najveći pojedinačni mesečni uvoz u skorije vreme zabeležen je u decembru 2024. godine kada je premašio nivo od 0,9 TWh.

Tu se sad pojavila nevolja koja, uz rast potrošnje, otvara spiralu problema. Širom Evrope prošle godine počela je primena takozvanog Mehanizma za prekogranično prilagođavanje ugljenika (CBAM). Reč je o novoj ekološkoj taksi Evropske unije kojom se oporezuju proizvodi čija proizvodnja emituje veliku količinu CO2, sa idejom da se spreči “curenje ugljenika” gde pojedine industrije sele svoje pogone u zemlje sa blažim ekološkim propisima poput Srbije. Ovaj mehanizam ulazi u fazu naplate što će direktno pogoditi srpski izvoz električne energije, čelika, aluminijuma i cementa.

Zapravo, CBAM predviđa da će svaki megavat-sat struje koji Elektroprivreda Srbije izveze u Evropsku uniju biti opterećen taksom koja je srazmerna emisiji CO2 da se ta struja proizvede. Treba imati u vidu da je Srbija okružena zemljama Unije i da ni tehnički ne može da struju izvozi negde drugde, a budući da Srbija oko 60 do 70 odsto energije dobija u termoelektranama iz našeg domaćeg lignita, koji je ugalj vrlo niskog kvaliteta, emisije CO2 po megavat-satu su tri do četiri puta veće od proseka u Evropskoj uniji. U prostom računu, CBAM se za srpsku struju procenjuje na oko 60 evra po megavat-satu, a ako je cena megavat-sata na tržištu oko 90 evra, jasno je koliko domaća struja postaje nekonkurentna na evropskom tržištu.

Kako bi se prilagodila, Srbija je u decembru usvojila Zakon o porezu na emisije gasova sa efektom staklene bašte iza koga stoji zanimljiva ideja – umesto da EU oporezuje struju koju EPS izvozi, Srbija će za izvestan iznos sama oporezovati svoju struju zbog emisije CO2, pa to Evropa neće odbiti i deo novca će ostati u našem budžetu umesto da ode u Brisel. Procena je da se tako spasava oko četiri evra po megavat-satu, ali ova je mera samo fiskalna zaštita, ona ništa ne rešava. EPS je dao procenu da će zbog CBAM režima imati gubitke od oko 100 do 150 miliona, Fiskalni savet i do 180 miliona evra, a pojavile su se i procene od 600 miliona, o čemu je “Vreme” već pisalo. No, na stranu zarada, u režimu gde elektroprivreda u zbiru proizvodi taman onoliko koliko se potroši, CBAM sada dodatno opterećuje sve transakcije pri balansiranju sistema.

TEZEJEV BROD

Jedino rešenje za ove namete je postupno napuštanje termo kapaciteta i sagorevanja fosilnih goriva, ali to nas vodi u paradoks Tezejevog broda. Čitalac se nesumnjivo seća poznate legende o brodu slavnog heroja koji je ubio Minotaura, a koji su Atinjani čuvali i kako je sa godinama propadao, postupno popravljali, toliko da je mnogo vekova kasnije to postao jedan sasvim drugi brod – nijedna daska na njemu više nije bila originalna. Obično se kroz priču o Tezejevom brodu posmatra regeneracija ljudskog tela koje se stalno menja, ali isto tako i jedan elektroenergetski sistem koji se neprekidno osvežava i popravlja postaje nešto novo, adaptirano na novo doba sa decenijama.

Problem Srbije je što sada mora naprasno da zameni samo srce broda, od katarke do potpalublja. Naime, veći deo struje potrošene u Srbiji proizveden je sagorevanjem uglja i emisijom CO2 u termoelektranama koje čine srce srpske energetike, TENT i Kostolac. Proizvodnja u hidroelektranama bila je umerena i dala je oko 25 odsto proizvedene energije, dok su vetroparkovi i solarne elektrane doprinele sa oko pet odsto proizvodnje. Snaga hidroelektrana iznosi oko 3000 MW, gde je najsnažniji Đerdap sa oko 1400 MW, dok vetar i sunce zajedno imaju oko 75 MW. Na drugoj strani, termoelektrane raspolažu sa čak oko 5.500 MW snage na pragu, gde blokovi TENT-a kod Obrenovca čine više od 3000 MW, a blokovi u Kostolcu, uključujući novi B3 (prvi izgrađen posle tri decenije) oko 1700 MW. Budući da čine najveći deo sistema zamena termoelektrana, nakon godina bez pomaka, mogao bi dovesti do toga da brod prosto potone.

Kako to izvesti? Jedno rešenje je svakako povećanje proizvodnje struje u održivim izvorima energije, pre svega u vetro i solarnim elektranama. Planovi su ambiciozni ili bar tako zvuče: strategija razvoja energetike do 2040. predviđa 3,6 GW vetra i 7,4 GW solara — brojke koje su tehnički moguće, ali u sadašnjem tempu i uz zastoj u mreži teško dostižne bez ozbiljnog ulaganja u prenosni sistem.

Foto: Danilo Mijatović/ Tanjug

Trenutno u Srbiji postoji više operativnih vetroparkova ukupne snage oko 807 MW, uz najave da bi granica od 1 GW vetra mogla biti premašena već u prvoj polovini 2026. Podignute su, uz više ili manje pompe, elektrane Čibuk 1, Čibuk 2, Kovačica, Alibunar, Malibunar, Kula, La Pičolina, Košava, Krivača, Kitka, Plandište i Kostolac. Vetar je realno rastao u kapacitetima — sa oko 400 MW u 2023, preko 500 MW u 2024, do 607 MW sredinom 2025. godine. Nevolja je, međutim, koliko se vetra u sadašnjim uslovima uopšte koristi – broj sati koliko zaista daju struju na mrežu vetroparkovi ne može da se poredi sa termokapacitetima, ali najveći problem je koruptivna hobotnica – za režim su vetrogeneratori sasvim nalik na nove zgrade koje samo treba ozidati.

Solara energija se širi, ali skromnije, sporo za zemlju sa oko 2000 sunčanih sati godišnje. Oko 192 MW kapaciteta ima u elektranama, uz šta ima i mnogo prozjumera (kupaca-proizvođača) koji su se poslednjih godina upustili u elektroenergetsku avanturu.

DUNAVSKI KOLOS

U medijima se, ali i na visokom političkom nivou, neprekidno razgovara i o nuklearnom rešenju koje je, kao i solar i vetar, rešenje za emisiju CO2 jer nema sagorevanja u nuklearnom reaktoru. Otkako je krajem 2024. ukinut Moratorijum, restriktivni zakon kojim je bila zabranjena izgradnja nuklearnih reaktora, Srbija je ušla u intenzivno partnerstvo sa Francuskom, pokrenuti su pojedini projekti, ali nedovoljno transparentno i veliko je pitanje da li će rizici koje nuklearna energija donosi biti prihvatljivi stanovništvu u Srbiji. Pored ranije saradnje i sa Rusijom, nedavno je režim najavio i saradnju sa Kinom na ovom polju, što je tek dodatno zakomplikovalo pitanje kojim će se putem Srbija kretati.

Mada je hidropotencijal mahom već iskorišćen i danas je važan deo sistema, dva projekta velikih hidroelektrana mogu biti presudna u budućnosti. Reč je naime o reverzibilnim hidroelektranama koje mogu da rade ono što se danas javlja kao nasušna potreba – mogu da čuvaju struju sa mreže kad je ima u višku. Sa tolikim vetroparkovima i solarom, to može biti prelomni deo sistema. Tradicionalni takav projekat je elektrana Bistrica, između reka Uvac i Lim, na teritoriji opština Nova Varoš i Priboj. Elektrana ima planiranu ukupnu snagu oko 660 MW, gornja akumulacija (brana Klak) imaće kapacitet od preko 100 miliona kubika vode, što obezbeđuje inicijalno skladištenje energije od 55 GWh. Finansiranje se navodno velikim delom oslanja na japansku agenciju JICA, a investicija se procenjuje na preko 1,2 milijarde evra. Mada se smatra trenutnim prioritetom o kojem režimski mediji pišu kao “energetskoj budućnosti Srbije”, priprema tehničke dokumentacije nije gotova, a studija o proceni uticaja na životnu sredinu je tek podneta i veliko je pitanje kako će se završiti.

Najveći projekat ovakve vrste je Đerdap 3, ogromna reverzibilna elektrana snage od oko – 2400 MW, što je pravi energetski kolos. Uporediv sa TENT-om, ovaj elektroenergetski džin predviđa pumpanje vode iz Đerdapskog jezera u gornje prirodne rezervoare tokom viškova struje, čime bi pokupio struju znatnog dela solarnih i vetro proizvođača i vraćao ih potom u sistem kad se podigne potrošnja. Projekat je pokrenut kroz međudržavni Sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike između Srbije i SAD, a nedavno je Ambasada SAD objavila javni poziv za američke kompanije da dostave pisma o zainteresovanosti za učešće u ovom projektu. Kao energetski džin koji Srbija podiže u saradnji sa SAD, danas Đerdap 3 neizbežno izgleda kao SF. Ali, to je priča naše energetike.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!