Suđenje Fondaciji „Slavko Ćuruvija“ po tužbi trojice bivših pripadnika Državne bezbednosti, prvobitno osuđenih, a potom oslobođenih za ubistvo tog novinara, počelo je u petak, 6. marta u Drugom osnovnom sudu u Beogradu.
Ratko Romić, Milan Radonjić i Miroslav Kurak tužili su Fondaciju „Slavko Ćuruvija“ za povredu ugleda i časti zbog povrede časti, a nakon komentara te Fondacije da su nezadovoljni oslobađajućom presudom.
Romić, Radonjić i Kurak traže po pola miliona dinara odštete. Kurak se prvi put pojavio na sudu, jer dok je suđenje trajalo on je bio u bekstvu.
Sva trojica su se pred sudom izjasnili da je njima i njihovim porodicama nanet težak bol jer su u javnosti, i nakon oslobađajuće presude, nazivani ubicama.
Zanemarena odluka Vrhovnog suda
Zastupnica Fondacije „Slavko Ćuruvija“ Kruna Savović podsetila je da je nakon podnete tužbe stigla odluka Vrhovnog suda da odlukom Apelacionog suda nisu u obzir uzeti ključni dokazi u krivičnom postupku.
Vrhovni sud Srbije jednoglasno utvrdio, u odluci po zahtevu o zaštiti zakonitosti, objavljenoj u januaru, da je oslobađajuća presuda doneta uz bitnu povredu zakona u korist okrivljenih.
„Odluka Vrhovnog suda nema nikakve posledice po pravosnažnost oslobađajuće presude Apelacionog suda, a tužba Radonjića, Romića i Kuraka predstavlja stratešku tužbu protiv učešća javnosti, čiji cilj je zastrašivanje i gušenje slobode govora, kao i finansijsko iscrpljivanje Fondacije“, saopštila je tada Fondacija „Slavko Ćuruvija“.
Predsednik Upravnog odbora Asocijacije nezavisnih elektronskih medija (ANEM) Veran Matić istakao ovim povodom da je od trenutka kada je podneta tužba „dosta mučno pratiti izokrenutost u ovom slučaju“.
„Umesto da se pronađu i osude ubice Slavka Ćuruvije, sudi se Fondaciji koju su osnovala njegova deca. U takvu situaciju smo došli zbog pravosuđa koje potpuno menja svoju strukturu u proteklih nekoliko godina“, rekao je Matić za N1.
On je podsetio da su prethodno donete dve presude na po 100 godina zatvora za četvoricu optuženih koje su oborena na Apelacionom sudu zbog nedostatka dokaza, a ne zbog toga što je utvrđena njihova nevinost.
„Sada je Vrhovni sud utvrdio ono što smo mi konstantno tvrdili – da je Apelaciono veće pripremilo nedostatak dokaza, jer otvorilo dokazni postupak za izveštaj o kretanju pripadnika državne bezbednosti na dan ubistva Slavka Ćuruvije. S druge strane potpuno je falsifikovan korišćen zapisnik sa suđenja gde su ključni svedoci potvrdili svoja svedočenja, dok apelacija falsifikuje taj podatak i kaže da nisu ostali pri datim iskazima“, rekao je Matić.
Zarobljena država ne kažnjava zločine
Neposredno nakon što je tužba podignuta u junu 2024. godine, izvršna direktorka fondacije „Slavko Ćuruvija“ Ivana Stevanović ocenila je da je tužba posledica atmosfere u društvu koju kreira vlast.
„Zarobljena država ne razrešava i ne kažnjava zločine činjene za njen račun i u njeno ime. Nasilje i zločin se veličaju i ohrabruju, a zločinci slave kao heroji. Svaka vrsta kritike na račun sadašnjih i prošlih grehova vlasti se najbrutalnije guši“, navela je ona tada.
„Slavko Ćuruvija fondacija će nastaviti da neguje sećanje na novinara čije ime nosi, ali i da insistira na kažnjavanju svih napada na novinare. Najpre oslobađajućom presudom, a sada i zastrašivanjem tužbama, takvi napadi se ohrabruju. Na to ne pristajemo“, saopštila je tada Fondacija.
Početkom februara 2024. godine Apelacioni sud u Beogradu oslobodio je četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti optužbi za učešće u ubistvu Ćuruvije 1999. godine.
Sud je, usvajanjem žalbi odbrane i delimičnim usvajanjem žalbe Tužilaštva, preinačio prvostepenu presudu i okrivljenog Radomira Markovića oslobodio optužbe da je izvršio krivično delo teško ubistvo u podstrekavanju, a okrivljene Milana Radonjića, Miroslava Kuraka i Ratka Romića da su, kao saizvršioci, izvršili krivično delo teško ubistvo.
Na sajtu suda je tada objavljeno da „nema neposrednih i posrednih dokaza koji bi pouzdano potvrdili da su Marković, Radonjić, Kurak i Romić izvršioci ovog krivičnog dela“, a na tu odluku ne postoji pravo žalbe.
Medijska priprema ubistva
Slavko Ćuruvija ubijen je u aprilu 1999. godine, na pravoslavni Uskrs, tokom bombardovanja NATO-a. Radomir Marković, Milan Radonjić, Ratko Romić i Miroslav Kurak su zbog toga prvostepeno osuđeni na 100 godina zatvora.
Ćuruvijinom ubistvu prethodila je medijska priprema. Pet dana uoči ubistva, u dnevnom listu, a danas nepostojećoj „Politici Ekspres“, objavljen je tekst pod nazivom „Ćuruvija dočekao bombe“ koji je potpisao tadašnji glavni urednik tog lista Đorđe Martić.
U tekstu je Ćuruvija je označen kao izdajnik koji podržava bombardovanje Srbije, a režimu Slobodana Miloševića nije bilo dovoljno što je tekst objavljen u dnevnim novinama, pa je tekst pročitan u Drugom dnevniku RTS-a.
Martić je tokom suđenja rekao da je nalog za pisanje tog teksta dobio od tadašnjeg direktora i glavnog urednika „Politike“ Hadži Dragana Antića, koji je bio jedan od najbližih prijatelja porodice Milošević.
Medijski linč uoči zločina Ćuruvija nije shvatio ozbiljno, pa se tih dana, verovatno delom i iz inata, šetao najprometnijim ulicama Beograda.
Dan pre ubistva, kako je novinar Dušan Mašić opisao u svojoj knjizi „Talasanje Srbije“, sreo je Ćuruviju u Knez Mihajlovoj.
„Kada sam ga pitao šta radi rekao je ‘Sekiram ih’. Ispod svoje kožne jakne izvadio je malu sekiricu. Pomislio sam ‘Potpuno je odlepio’. Razmenili smo par rečenica i razišli se. Svako sa svojim brigama. 24 sata kasnije, sačekaće ga u ulazu ispred kuće i ubiti.“
Državna bezbednost je Ćuruviju u stopu pratila do pred samu egzekuciju da bi ubice imale „čistu metu”, a onda je sve učinila da zametne tragove, uništi dokaze, istragu usmeri u drugom pravcu, zastraši svedoke, kompromituje ili čak pokuša da ubije one koji su imali hrabrosti da nalogodavce i ubice privedu pravdi.
