Sto koji deli mrežica. Dva igrača, a nekada i četiri i, jedna loptica. Sport zahteva brze reakcije. Upravo ping-pong loptica mogla bi da opiše realnost kosovskih Srba.
U poslednjih desetak dana deportovano je petoro Srba, policajaca koji žive na Kosovu, a rade u MUP-u Srbije. Njima je izrečena zabrana povratka na Kosovo na pet godina. Zašto? Nije jasno.
Kosovske vlasti se pozivaju na Zakon o državljanstvu (član 24) koji omogućava oduzimanje državljanstva onima koji bez prethodne dozvole obavljaju službu u stranim bezbednosnim strukturama.
Beograd i njegova ispostava na Kosovu, odnosno Srpska lista, na to reaguju – saopštenjem. A to do sada nije mnogo pomagalo.
Nevladine organizacije na severu Kosova udruženo su poslale otvoreno pismo instituciji kosovskom ombudsmanu te na niz adresa Evropske unije, Saveta Evrope, Ujedinjenih nacija…
Od njih zahtevaju pokretanje nezavisne istrage i ocene zakonitosti deportacija, kao i da nadležnima u Prištini daju preporuke kako da ubuduće slično ne rade.
I ovo nije usamljeni primer. U samo poslednjih mesec dana više žena i devojaka doživelo – a neke su i prijavile – seksualno uznemiravanje na severu Kosova. Zatvoreno je još institucija koje funkcionišu u srpskom sistemu.
Jalove mere
Kosovu je 2023. godine Evropska unija uvela kaznene mere zbog preuzimanja kontrole nad opštinskim zgradama na severu Kosova. Od tada do danas zatvorene su gotovo sve srpske institucije i na jugu i na severu.
Međutim, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas je u toku nedavne posete Prištini izjavila da je Evropska unija počela postepeno da ukida sankcije.
Dogodio se i međuetnički incident tokom proslave završetka školske godine mitrovačkih maturanata. Tada je kosovski policajac jednog maturanta uhvatio za vrat.
Mnogo toga bi još moglo da se pobroji, a sve to dovodi do pitanja: Kakav je odnos kosovskih vlasti prema Srbima i, koja je odgovornost Beograda u svemu tome?
Miodrag Milićević, izvršni direktor nevladine organizacije „Aktiv“, kaže da nevladin sektor već tri godine upozorava na loš odnos vlasti Aljbina Kurtija prema srpskoj zajednici.
„Pričamo o fundamentalnom nepoštovanju ljudskih prava prema srpskoj zajednici. To je na brojnim primerima dokumentovano, ali ništa se ne menja“, ukazuje Milićević.
Srbi između čekića i nakovnja
„Ovo predugo traje. Predugo je srpska zajednica između čekića i nakovnja“, nastavlja on u razgovoru za „Vreme“.
„Dakle, zajednica je politički dezorijentisana i bez ozbiljnog vođstva. Došlo je do ozbiljnog poremećaja i na društveno-političkom planu, koji očigledno posledično ima efekte i na ljudska prava”, objašnjava Milićević.
Dodaje da ne postoji dovoljno jak argument ni za jednu od odluka koje je sprovodila kosovska vlada kada je u pitanju sever Kosova – „koja je umesto onoga što se zove Briselski sporazum i što je ratifikovano u parlamentu, počela zapravo selektivno da primenjuje niz zakona koji se kose sa onim što je dogovoreno u Briselu“.
I, čemu onda pregovarački proces, pita se naš sagovornik.
Beograd – saopštenje
Milićević naglašava da je podrška Beograda izostala.
„Pišu se saopštenja, to je jedino. To se radi i na lokalu, ali se nikako ne nudi rešenje. Kako je moguće da niko ne ponudi rešenje? Kako je moguće da se poziva na taj kosovski zakon koji maltene daje diskreciono pravo ministru policije da sutra protera bilo koga sa Kosova?“
Nevladine organizacije na severu Kosova su u zajedničkom otvorenom pismu navele i da nijedan od građana pogođenih deportacijama nije prethodno formalno lišen državljanstva Kosova.
Proterivanje bez odluke Suda je direktno kršenje Ustava i međunarodnih konvencija kojima se zabranjuje proterivanje sopstvenih građana, pišu nevladine organizacije.
Treći faktor – međunarodna zajednica
Pored Beograda i Prištine, još jedan faktor na Kosovu je i međunarodna zajednica. Čija je onda odgovornost?
Milićević kaže da je velika odgovornost sa obe strane, a da je ovo na neki način i „tripartitni aranžman“.
„Dakle, tu je Brisel. Imate međunarodni faktor koji je i te kako snažno prisutan na Kosovu, koji posreduje u komunikaciji i pokušava da stvori ambijent u kome su neke stvari moguće“, priča sagovornik „Vremena“.
Dalje podseća na 2013. godinu kada je potpisan Briselski sporazum, ali i na 2015. kada je postignut sporazum o Zajednici srpskih opština.
„Tada je najavljeno da je Zajednica srpskih opština okvir budućeg života srpske zajednice na Kosovu. I tu se jasno definisalo koje su to oblasti kojima će zajednica da se bavi. A onda imate čitavu dekadu gde se samo ponavljaju floskule.“
(Ne)poverenje prema kosovskim institucijama
NVO Aktiv predstavila je u maju istraživanje koje je pokazalo da među Srbima na Kosovu dominiraju nepoverenje, nesigurnost i osećaj napuštenosti.
Čak 58 odsto ispitanih navodi političku nestabilnost kao ključni izazov. Njih 72 odsto ne veruje nijednoj političkoj partiji ili akteru koji zastupa interese Srba, a njih 87 odsto nije želelo da navede bilo kog lidera u koga ima poverenje.
U pogledu institucionalnog poverenja najniže ocene dobili su Vlada Kosova, srpski ministri i poslanici u kosovskim institucijama. „Građani smatraju da su njihova očekivanja sistematski izneverena i da politički akteri, kako iz Beograda tako i iz Prištine, nisu pokazali dovoljno odgovornosti prema sopstvenoj zajednici“, naveli su oni.
Čak dve trećine mladih želi da napusti prostor Kosova.
„To su ozbiljne brojke. Umesto da vlasti to prepoznaju, bilo na Kosovu, bilo u Beogradu, imate zid oko toga i tvrdoglavo se primenjuje jednostrana politika bez konsultacije sa lokalnim zajednicama i bez uvažavanja potrebe zajednice“, zaključuje Milićević.
