Porođaj u pratnji bliske osobe olakšava čin rađanja, potvrđuju teorija i praksa širom sveta, ali u Srbiji to još uvek nije dozvoljeno u svim porodilištma. Zbog sve više slučajeva akušerskog nasilja, naše žene takođe zahtevaju pratnju prvenstveno radi zaštite, pa tek onda podrške radi.
Međutim, čak i da se svuda ispuni ovaj zahtev, mnoge porođajne sale u Srbiji nemaju kapaciteta za pratnju na porođaju.
Ginekolog–akušer dr Peter Červenak kaže za „Vreme” da je problem što su porodilišta prostorno projektovana za manje porođaja nego što ih zaista ima.
„Na primer, Narodni front u Beogradu ili Betanija u Novom Sadu su predviđeni za 4500 do 5000, a godišnje ima 6500 i više porođaja. Tu je sav proces ubrzan i nema vremena ni mogućnosti za čekanje biološkog toka porođaja”, objašnjava dr Červenak.
Ista je priča sa prisustvom očeva. Ono smeta jer nema mogućnosti za diskreciju.
„Za susednim stolom se porađa neka druga žena i to je nezgodno”, kaže on.
Da bi jedna porođajna sala bila uslovna za pratnju, trebalo bi, kaže naš sagovornik, da postoji diskrecija. Da ne budu kreveti odvojeni staklom ili paravanima. Da postoji prijatno ambijantalno osvetljenje, ne neonsko. Da se napravi opuštenija atmosfera.
Mercedesom oremo njive
Dr Červenak ukazuje i da treba imati na umu da nisu ljudi loši, već organizacija posla.
„Nama fale sekundarne bolnice. Zloupotrebljavamo kvalitetne resurse. Mercedesom oremo njive. Opteretimo stručnjake noćnim dežurstvima i oni ne mogu da rade svoj posao. Patologija treba da se centralizuje, a fiziološki porođaj da se decentralizuje. Da bude jednako ugodan i u Vranju i u Užicu, Nišu, Beogradu i u Bačkoj Topoli”, kaže dr Červenak.
Zaključuje i da treba obrnuti tezu: „Nisu pacijenti tu zbog nas, nego smo mi tu zbog njih, da im pomognemo.”
Otac na porođaju levo smetalo
Babica sa pet decenija iskustva Divna Miljković kaže za „Vreme” da se otac ili pratnja na porođaju u Srbiji uglavnom tretiraju kao levo smetalo ili gost koji vam nije drag.
Ona kaže da je u porodilištima uglavnom za pratnju napravljena “srpska varijanata”.
„Isto kao što je napravljena srpska varijanta ‘bejbi friendly’ porodilišta pa se sa tim manipuliše na hiljadu načina”, kaže Miljković.
Problem je, dodaje, da se u Srbiji misli da muž treba da posmatra samo rođenje deteta. Zapravo muž je tu da bude podrška ženi da je mazi, da je poji, da priča sa njom i pravi joj društvo.
„Porođaj može da traje 24 sata. I mužu treba da bude obezbeđeno da nešto pojede, da sedne, da se odmori, i on je živ čovek”, kaže ona.
Porodilišta po meri zdravstvenih radnika
Umesto da sve bude prilagođeno u korist žene i bebe, nažalost kod nas je sve sve naglavačke postavljeno, kaže sagovornica „Vremena”.
„Sam čin rađanja naše dece je postavljen naopako, pa onda i cela logistika oko toga. Tu su veliki otpori jer ovakav način porađanja i porodilišta kakva su sada, to nije funkcionalno za porođaje koji se izvode svakodnevno. Sve je napravljeno po meri zdravstvenih radnika, a ne po meri i potrebi žene”, kaže Miljković.
Ona priča i da je svojevremeno bila u Hjustonu u porodilištu čiji su projektanti, kada je zidano, konsultovali žene, majke i trudnice.
„Kod nas i da vam naprave novo porodilište bila bi prioritet soba za dežurnog lekara, da se on odmori. Soba za medicinske sestre i babice da puše i da piju kafu. Porođajna sala bez intime da može da se posmatra što više žena odjednom. Svetla su blještava da zdravstveni radnici mogu bolje da vide. Sve je u pločicama da može lakše da se održava…”, prića Miljković.
Ona dodaje da je čak i renoviranim porodilištima samo udarena šminka.
„Nema tu ništa značajno za žene da im se olakša”, kaže.
Divna Miljković zaključuje da kada bi se napravilo jedno porodilište po meri žene, budućih roditelja i beba, porođaj bi mogao da bude stvarno najlepši događaj u životu.
