Pismo prosvetnog radnika

Opet imam nešto da smatram. Koliko juče u Subotici je učenik napao učenicu nožem. Devojčica je dobro i oporavlja se.

Dokle mislite da škole treba da trpe zbog pojedinaca? Mislite li vi da u školama nema dobre dece i da nama radni vek treba da prođe u polemikama o ponašanju problematičnih đaka? Mislite li da sada želimo da štrajkujemo zbog malih plata? Možda i sada mislite da učitelji / nastavnici / profesori ne rade ništa i sede i baškare se u blagostanju?

Obrazovanje je dostupna privilegija

Ako su vaši odgovori na moja pitanja DA i mislite tako, evo, imate slobodu da mi se javno obratite da vas povedem na svoj radni dan, nemam problem da bilo ko uđe u MOJU učionicu, nemam šta da krijem, niti ću zbog vas bolje, niti gore da predajem. Verovatno se neću, čak, ni pripremiti. Javite mi se i dođite, slobodno.

Shvatite već jednom da je obrazovanje privilegije koja je dostupna i koja se, vrlo malo, plaća, s obzirom na to da znam da među kolegama ima dobrih nastavnika koji su spremni da podučavaju i da vam obrazuju decu. Da ne spominjem da vam ti isti, NEKI, nastavnici paze i vole decu!

Sa druge strane, polovina ovog ograničenog društva ne shvata koliko su male plate svih kolega i „nekolega“ (tetkice, servirke, domari, pedagozi, psiholozi, defekrolozi, računovodstvo) koliko su to male pare. Ovako, kako ide, za koju godinu decu će vam obrazovati polupriučeni i polupismeni „kadrovi“, kako ih Nepomenik zove – „stručnjaci“, ali ovo će biti zaista kreature koje ne vole ni decu ni svoj posao.

Ljudi napuštaju prosvetu

A znate zašto ovoliko laprdam? Zato što će pola onih što valjaju da napuste prosvetu! Uključujem, vrlo slobodno i neskromno, u tu valjanu polovinu I samog sebe. Kad shvatite koja je to beda od para, kad vam dođe iz dupeta u glavu, biće kasno.

Znam ja da se taj posao ne može, realno, platiti. Plata zaposlenih u bilo kom vidu obrazovanja je, okreni obrni, mala ili će uvek biti nedovoljna, ako taj neko pošteno radi svoj posao. Nije tako samo u Stradiji, čuj mene Srbiji, Stradiji, tako je na celom svetu. Ne mogu ovde da pravim skale šta vredi, a šta ne vredi raditi, za mene svačiji posao ima vrednost, ako ga čovek / žena pošteno obavlja.

Verujete da imam odeljenje, prvi put, takoreći razredni sam starešina, od količine sranja koje proživim u toku dana zaspivam danima pre 9, 10 uveče, jer više ne mogu da gledam na oči. Umorim se brate!

Opet nisam ja glup, nisam u školu otišao zbog para, nego zato što sam imao uzora u nekoliko dobrih nastavnika koje sam imao čast i radost da sretnem, upoznam i da mi predaju i video sam šta znači dobar nastavnik. Ne plaća se to parama, za dobrog nastavnika nema dovoljno velike plate, verujte mi na reč. Ne bih ih ovde navodio, svoje uzore, neki od njih, nažalost, nisu među nama, ali su vrlo svetli grobovi, bar za mene.

Shvatite još samo ovo, ako se u prosveti nešto ne promeni u narednih godinu / dve, pakujete kofere, upisujte decu na strane jezike i paljba rođaci, paljba. Za vas, ako iole mislite svojom glavom, ovde mesta nema!

Napadaju me mravi

Osetio sam potrebu da se iskažem dok još nisam postao izdajničko, čuj mene SNS-ovsko, htedoh reči izajničko đubre.

Zdravstvujte prijatelji, upalite svetlo dok još ima prekidača i sijalice, a što rek’o gospodin i moj lični guru – Ljubomir Simović:

„Napadaju me mravi,

ruka mi se do lakta crni od mrava!

A meni se spava!“.

Nemojte da vam se spava, ‘leba vam vašeg beloga, molim vas.

(Autor je nastavnik iz Zrenjanina)