U državama Evropske unije pregledi se ponavljaju na tri do pet godina, dok u državama Zapadnog Balkana mnogi policajci ne mogu ni da se sete kada su proveravali posljedice stresa kojem su nesumnjivo izloženi.
Prema podacima, na primer policijskih agencija u BiH, sistematski pregledi obavezni su samo prilikom zapošljavanja, nakon čega neki pripadnici policije odu u penziju i nikada ne urade test radne sposobnosti, uključujući i psihološku procenu, prenosi Radio Slobodna Evropa.
U pismu koje je Nezavisni sindikat policajaca Crne Gore dostavio redakciji RSE, stoji da je „teško setiti se kada je urađen poslednji sistematski pregled policijskih službenika“ te da je „razumljivo zašto država ne želi da organizuje sistematske preglede“ jer bi rezultati „bili poražavajući i pokazali bi da ogroman broj policajaca ne zadovoljava kriterijume za obavljanje ove izuzetno teške i zahtevne profesije“.
Lista ozbiljnih zdravstvenih problema od krvnog pritiska, srčanih problema, povišenog šećera u krvi, problemi sa venama, kičmenim stubom i vidom samo su neki sa kojima se suočavaju crnogorski policajci, kako stoji u pismu iz Nezavisnog sindikata policije Crne Gore.
Pored fizičkih problema, u pismu se navodi kako „treba priznati da jedan broj kolega verovatno ima i probleme psihičke prirode”.
Na pitanje da li postoje adekvatne psihološke obuke za policajc Nezavisni sindikat Crne Gore piše „mi nemamo, kao druge policije, psihologa sa kojim bi razgovarali i nalazili izlaz iz teških i kriznih situacija. Crnogorski policajci su prepušteni sami sebi i o njihovom mentalnom zdravlju niko ne brine“.
Svaki sedmi policajac ima PTSP
Jedan od sedam policajaca u svetu patio je od posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP) ili depresije, a svaki deseti se borio s drugim mentalnim bolestima.
Ovo je podatak koji je 2020. godine objavljen u istraživanju na portalu američke vlade Nacional Libary of Medicine, naslovljenom „Globalna prevalencija (rasprostranjenost) i faktori rizika za probleme mentalnog zdravlja kod policijskog osoblja: sistematski pregledi i meta-analize“.
Najjači faktor rizika za PTSP pored stresa na poslu, pokazuje istraživanje, jeste razvijanje strategija izbegavanja suočavanja sa problemom, odnosno stresnom situacijom.
Zakoni u teoriji i praksi
U zakonima Evropske unije, na primer, propisuje se da se lekarski pregledi rade od 3 do 5 godina za sve službenike policije.
Ipak, kada govorimo o regionu, situacija je nešto drugačija.
Istraživač centra za sigurnosne studije u Sarajevu Sabahudin Harčević navodi da se u BiH ovi propisi razlikuju od kantona do kantona i da se uglavnom ne poštuju.
Istraživanje Centra za sigurnosne studije na temu lekarskih pregleda policijskih službenika pokazalo je da su se ovi pregledi u poslednjih deset godina vršili u samo tri policijske agencije.
U Srbiji je psihološka pomoć policijskim službenicima garantovana Zakonom o policiji.
Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) Srbije otvorilo je krajem 2017. godine SOS telefon za policajce za hitnu psihološku pomoć u izuzetno stresnim situacijama, saopštilo je tada Strukovno udruženje policije.
Godinu dana ranije, 2016. formirano je Odeljenje za psihološku prevenciju i selekciju pri MUP-u, kada je rečeno da će psiholozi biti uključeni u selekciju policijskih kandidata prilikom zapošljavanja i biti sastavni dio tima prilikom planiranja policijskih akcija te da će svaki policajac imati psihološki dosije.
Zakon u Srbiji takođe propisuje da zaposleni u Ministarstvu mogu da budu podvrgnuti „testiranju na prisustvo alkohola i/ili psihoaktivnih supstanci u organizmu“.
Razlika postoji i u samim zakonima, koji su u SAD i EU znatno oštriji i propisuju obaveznu psihološku podršku u nekim slučajevima.
„U Sjedinjenim Državama i u zemljama Evropske unije, a donekle u zemljama regiona Zapadnog Balkana, je stara praksa da pri policijskim službama postoje odeljenja za pružanje podrške pomoći u kojima rade psiholozi”, kaže za RSE psiholog Sandi Dizdarević.
Međutim, „razlika između nas i SAD jeste da policijski službenik nakon svake upotrebe sredstava, prinude ili prisile, a posebno smrtonosne sile, je obavezan ići kod psihologa“, dodaje on.
Na primeru Bosne i Hercegovina, kako pojašnjava Dizdarević, radi se o „diskrecionom pravu“, dok samo društvo još uvijek živi u neznanju i ne pravi razliku između psihologa i psihijatra.
