Marina Simeunović: Društvo nema adekvatan mehanizam za zaštitu od diskriminacije

„Sećam se priče žene koja nije mogla da se zaposli zato što nema nema ličnu kartu i nije joj utvrđen ni JMBG. Govorila mi je i da zato nema mogućnost da otvori račun u banci što joj otežava korišćenje nekih drugih vidova podrške, pa i podrške prijatelja iz inostranstva“, kaže za „Vreme“ saradnica za socijalno uključivanje u Inciijativi za ekonomska i socijalna prava A11 Marina Simeunović.

Problemi uključenosti Roma u obrazovni sistem, neposedovanje ličnih dokumenata, nemogućnost dobijanja socijalne pomoći, život u neformalnim naseljima bez struje i vode, nemogućnost zapošljavanja u skaldu sa nivoom obrazovanja i ove godine su iskočili u prvi plan na Svetski dan Roma koji se obeležava danas.

„Rasizam je i te kako prisutan u srpskom društvu, a o anticiganizmu se gotovo i ne govori. Prvi dokument u kome se sam termin pojavljuje jeste Strategija za uključivanje Roma i Romkinja i zato je veoma važno da radimo na osvešćivanju ljudi koliko je rasizam prisutan i koliko štetno utiče ne samo na tog pojedinca i na romsku zajedincu, već i na celokupno stanovništvo“, kaže Simeunović.

Objašnjava da postoji istraživanje Svetske banke po kome država na godišnjem nivou izgubi 300 miliona evra samo zato što su Romi i Romkinje kao radni potencijal isključeni sa tržišta rada.

Slika svakodnevnog života najvećeg dela Romkinja i Roma

Istraživanja pokazuju, kaže Simeunović, da najveći broj Romkinja i Roma živi u dubokom siromaštvu, a da oko 70 procenata ukupnog stanovništva romske nacionalnosti živi u izolovanim romskim naseljima u uslovima koji nisu isti kao i kada žive u mešovitim sredinama.

„Veliki broj domaćinstava, čak negde oko 60 procenata, živi bez kupatila. Istraživanja ukazuju da najveći broj romskih domaćinstava u velikom broju opština danas u Srbiji nema struju ili je taj priključak ilegalan,. Čak i kada imaju struju to je u određeno doba dana sa ograničenenim pristupom“, ukazuje naša sagovornica.

Takođe, kaže ona, i pijuća voda je retkost u romskim naseljima.

„Nedavno smo na terenu u jednom gradu na severu Vojvodine primetili da ljudi piju vodu koja je samo za tehničlku upotrebu. Pritom ni ona dugo nije kontrolisana, a nije rađena ni edukacija stanovništva o tome na koji način mogu tu vodu da pročiste kako bi bila pogodna za upotrebu.“

Stambeni objekti, pokazuju istraživanja, su u veoma lošem stanju, kaže Simeunović – čak oko 68 posto romskih kuća ima vlagu, krovovi prokišnjavaju, a ne treba zaboraviti ni da u većini romskih porodica živi više generacija, da su to mali objekti, neprilagođeni broju članova domaćinstva. Postoji podatak da u jednoj porodici u jednoj prostoriji živi najmanje dve osobe.

Podseća da treba pogledati i da li su ulice u romskim naseljima osvetljene, asfaltirane ili su blatnjave jer se to odražava na sliku o Romima u većinskoj populaciiji.

„Ako pogledamo situaciju dece koja iz romskog naselja Čukariške šume, na primer, krenu u školu i ne postoji mogućnost da dete ne dođe blatnjavo, onda se postavlja pitanje šta se radi na tome da se prepozna zašto je to dete došlo blatnjavo i na koji način može da se pomogne da se prevaziđu takvi problemi“, priča Simeunović.

A skoro je, kaže, rađeno i istraživanje koje pokazuje da čak 32 posto predstavnika organa javne vlasti uopšte ne zna da postoji Zakon o zabrani dikriminacije.

„To je vrlo problematično, jer ako svaki treći ne zna, pitanje je kako će se on sa te svoje poziocije moći odnositi prema građaninu romske nacionalnosti ili bilo koje druge nacionalnosti ili bilo čemu što može biti osnov za diskiminaciju.“

Stereotipi i predrasude

Ustav garantuje jednaka prava svim svojim građanima i građankama. Međutim, kaže Simeunović, praksa pokazuje da postoje brojne šupljine i brojne nedosledne primene zakona i ustavnih načela.

„Sam Ustav zabranjuje diskriminaciju, a svesni smo da se diskriminacija dešava na dnevnom nivou i ne samo Romima i Romkinjama. Društvo to prepoznaje, prepoznaje i romska zajednica, ali pokazalo se da naš sistem nema adekvatan mehanizam za zaštitu od diskriminacije.“

U istraživanje koje je nedavno sprovela Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ispitivani su stavovi građana o percepciji toga da li su Romi i Romkinje sami krivi za svoju situaciju, da li većina Roma i Romkinja zapravo ne želi da se zaposli i obrazuje.

„Oko 16 posto ispitanika se apsolutno sa tim složilo, a 36 posto uglavnom, što znači da preko 50 procenata misli da su Romi sami krivi za svoj loš položaj“.

Navodi i da je nedavno Romska ženska mreža Srbije prikupljala svedočenja, priče žrtava dečijih brakova gde one kažu da, i to unazad generacijski, sistem uopšte nije primetio da devojčice ne dolaze u školu, da nisu reagovali ni škola, ni centar za socijalni rad, tako da su te devojčice trajno izgubile pravo na obrazovanje, pravo na adekvatno zapošljavanje, pravo na ekonosmku sigurnost, a takođe su potencijalno i žrtve različitih oblika nasilja.

Visokoobrazovane Rome sistem vraća na tradicionalna zanimanja

Svakako, kada se uporedi period od pre desetak godina i danas, da se situacija generalno poboljšava, te da su neka prava postala dostupnija u određenim oblastima, pre svega u oblasti obrazovanja.

Međutim, „došli smo do situacije kada se i visokoobrazovani Romi vraćaju nekim tradicionalnim zanimanjima. Mnoge moje koleginice su se vratile na pijace i bave se različitim zanimanjima koja nisu u skladu sa njihovim stepenom stručne spreme, sa njihovim ambicijama. Prosto, to je način preživljavanja i razlog tome jeste pre svega otvorena diskriminacija na tržištu rada“, objašnjava Simeunović.

Podseća da se i dalje može naići na oglase u kojima se napominje ko je dobrodošao kao kandidat za određeno radno mesto.

„Imamo i momka koji je zidar sa završenim Građevinskim fakultetom“, konstatuje Simeunović.

„Tako da nekako visoke pozicije i dalje nisu dostupne Romkinjama i Romima i više je razlog za to, ne nizak stepen obrazovanja, već stepen diskriminacije koji je i dalje visok.“