Korišćenju uglja za proizvodnju energije u Srbiji ne nazire se kraj pre 2050.

I pored usvojenih ključnih strateških dokumenata, još uvek se ne vidi jasna dinamika realizacije projekata koji nose energetsku tranziciju u Srbiji, a planiranju proizvodnje zasnovane na uglju se ne nazire kraj pre 2050. godine, pa možda ni tada.

Korišćenje uglja nije celishodno kada postoje tehnički i ekonomski bolje opcije u vidu obnovljivih izvora energije, piše za portal Klima 101 dr Ilija Batas Bjelić sa Instituta tehničkih nauka SANU.

Obnovljivi izvori energije (vetar, solar) nisu tehnički komplikovani, nisu ni skupi, ni rizični za stabilnost sistema što im se često pripisuje u kolokvijalnom smislu.

Sistemsko razmišljanje o nuklearnim elektranama dodatno smanjuje raspoložive stručne potencijale, i preusmerava fokus od obnovljivih izvora energije.

EPS trenutno nema kapacitet da izgradi npr. velike fotonaponske elektrane u roku u kojem to mogu privatni investitori, nema kapacitet za razvoj zahtevnijih međunarodnih projekata poput hidroelektrane Đerdap 3, niti da pokrene projekat izgradnje fotonaponskih sistema kod domaćinstava poput Solari 5000+ u Crnoj Gori.

Eksploatacija rezervi lignita je sve složenija

Opšti je utisak da elektroenergetska preduzeća moraju ojačati stručne kapacitete za prevazilaženje nagomilanih kratkoročnih, a posebno dugoročnih problema.

U Srbiji je učešće lignita u proizvodnom miksu veće nego u većini zemalja regiona, i daleko iznad proseka Evropske unije. Srbija ima najveće emisije CO2 po kilovat-času u Evropi, i daleko veću osetljivost na kvarove stare opreme u termoenergetskom sektoru.

Eksploatacija rezervi lignita je sve složenija, pa se zbog manje raspoloživosti pojavila potreba za uvozom lignita (iz Republike Srpske, Crne Gore i prekookeanskih država).

Udeo obnovljivih izvora, koji se kreće između 34% i 38% u poslednje tri godine, izgleda zadovoljavajuće na papiru, ali je taj udeo uglavnom iz velikih hidroelektrana, dok savremene vetro i solarne elektrane tek uzimaju zamah, i još nemaju težinu kao na primer u Grčkoj ili Rumuniji.

U okolnostima odlaganja tranzicije, iznova se otvara osnovno pitanje o energetskom sektoru sredinom ovog, 21. veka: čime će region i Republika Srbija zameniti ugalj?

Srbija usvaja planove za napuštanje uglja, ali ključni koraci nisu definisani

Srbija je nedavno usvojila dva dokumenta koji bi trebalo da ponude potencijalne odgovore na ovo pitanje: Integrisani nacionalni klimatski i energetski plan (INEKP) i Strategiju razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine.

Plan i Strategija imaju jasne deklarativne efekte u pogledu „reformisanja“ energetskog sektora zasnovanog na nuklearnoj energiji kao opciji dekarbonizacije. U pitanju je scenario po kojem bi Srbija imala 1 GW instalisane snage u nuklearnoj energiji nakon 2040. godine.

Međutim, pored deklarativnog efekta, ovim dokumentima nedostaje finansijski realizam u pogledu sprovođenja. Praktično, ovi dokumenti se više bave pitanjem kako bi budućnost trebalo da izgleda, ali bez jasne i čvrste finansijske podloge kako da se ona sprovede.

U njima nema dovoljno sagledavanja troškova budućih scenarija, koji bi dali realističnije poglede u pravcu koji je to troškovno najmanje opterećujući put. Naravno, pitanje strategije nije samo ekonomsko, pa tako troškove treba posmatrati samo kao podlogu za donošenje dugoročno optimalnih odluka.

Ni Plan ni Strategija ne prepoznaju opasnosti od odlaganja energetske tranzicije, i zavisnost od fosilnih goriva u punom smislu. To se posebno odnosi na period koji dolazi, kada budu uvedene prekogranične takse na emisije CO2, čime se gubi prilika za izvoz električne energije iz lignita.

U ovim dokumentima, obnovljivi izvori energije (vetar, solar i hidroenergija) nisu dovoljno prepoznati kao deo rešenja – već su prepoznati kao skuplji nego što jesu, tehnički komplikovaniji nego što jesu, i rizičniji za stabilnost sistema nego što jesu.

I pored predviđene izgradnje značajnih kapaciteta iz obnovljivih izvora energije koji se navode u dokumentima, pored očekivanog povećanja udela potrošnje iz obnovljive energije, još uvek se ne vidi jasna dinamika realizacije projekata koji bi nosili energetsku tranziciju u Srbiji.

Srbija još uvek ne poseduje nijednu veliku fotonaponsku (solarnu) elektranu (10+ MW) priključenu na prenosni sistem, što nas stavlja u inferioran položaj u regionu.

Sa druge strane, planiranju proizvodnje zasnovane na uglju se ne nazire kraj pre 2050, pa možda ni tada, a dalje korišćenje uglja niti je garantovano, niti je celishodno kada postoje tehnički i ekonomski bolje opcije u vidu obnovljivih izvora energije.

Potreban je razvoj kapaciteta za planiranje i sprovođenje tranzicije

Problemi u sprovođenju energetske tranzicije nisu samo do nedostatka ambicija i perspektive, već i do nedostatka kapaciteta.

Naime, EPS nema kapacitete da izgradi npr. velike fotonaponske elektrane u roku u kojem to mogu privatni investitori, niti da pokrene projekat izgradnje fotonaponskih sistema kod domaćinstava poput Elektroprivrede Crne Gore (EPCG) i projekta Solari 5000+.

EPS gotovo da nema kapacitet za razvoj zahtevnijih međunarodnih projekata poput hidroelektrane Đerdap 3 (sa Rumunijom).

Opšti je utisak da elektroenergetska preduzeća (EPS, EMS, EDS) moraju ojačati stručne kapacitete za prevazilaženje nagomilanih kratkoročnih, a posebno dugoročnih problema, a mogući način prevazilaženja ovih problema jeste angažovanje naučno-stručne javnosti u punom kapacitetu.

EPS nema dovoljno istraživačkih kapaciteta

Naime, EPS nema dovoljno istraživačkih kapaciteta, a fakulteti, instituti i strukovna udruženja poput Saveza energetičara nisu u punoj meri uključeni da učestvuju u predlaganju optimalnih razvojnih rešenja (npr. strategije, modela prognoze budućih trendova…).

Istovremeno, sistemsko promišljanje o nuklearnim elektranama, čija je upotreba iz jasnih razloga dugo bila odbačena, dodatno smanjuje raspoložive stručne potencijale i preusmerava fokus sa obnovljivih izvora energije. Problem je u tome što će se, i u previše optimističnim scenarijima, na njihovo pokretanje čekati godinama (i decenijama), kada će većini postojećih termoelektrana isteći upotrebni vek. Pa ipak i to je bolje od nesistemskih i iznuđenih odluka.

Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!