Kako zarobljena država pretvara policiju u oružje

Piše: Maja Stojanović

U savremenim autokratijama policija više nije primarno sredstvo zaštite javnog reda – ona postaje mehanizam za regulisanje političkog prostora. U Srbiji, taj proces je poslednjih nedelja dobio novu, oštriju formu. Umesto reagovanja na kršenje zakona, policija deluje proaktivno, s ciljem da spreči i samu mogućnost izražavanja političkog neslaganja.

Nakon snažnog građanskog pritiska i masovnog protesta u Užicu, sedmorica uhapšenih — među kojima su bili student, profesor, advokat, odbornik, direktor organizacije i građani — pušteni su da se brane sa slobode. Ali činjenica da im je uopšte određen pritvor i to bez osnova, pokazuje do koje mere je država spremna da koristi represivne mere protiv sopstvenog društva. Njihovo hapšenje i određivanje pritvora predstavljali su poruku svima koji razmišljaju o otporu: zakon je suspendovan kada je u pitanju odbrana režima. Takođe, zvanično negodovanje MUP-a na puštanje iz pritvora pokazuje koliko instrumenti izvršne vlasti veruju da imaju pravo, pa čak i obavezu, da kontrolišu pravosuđe.

PREVENTIVNA HAPŠENJA

Taktika policije se jasno čita i kroz praksu takozvanih “preventivnih privođenja”. Kada bezbednosne strukture dobiju informaciju o planiranom okupljanju – makar ono bilo i u skladu sa Ustavom – pojedinci za koje se pretpostavlja da bi mogli da učestvuju bivaju zadržani bez pisanog naloga, bez legitimisanja, bez prava na branioca. Zadržavanje traje preko noći, a oslobađanje dolazi bez objašnjenja. Takvo postupanje je nezakonito, ali sistemski korisno – ne ostavlja papirni trag, ne stvara pravnu obavezu, a šalje jasnu poruku. Ovde ne govorimo o slučajnom prekomernom postupanju – reč je o obrascu. Kada se isti princip ponavlja u različitim gradovima, sa istim ishodom, onda više nije reč o izuzetku već o strategiji. Ideja nije da se kazni, nego da se zastraši. Policijska stanica postaje prostor za brzu neutralizaciju političkog potencijala, bez javnosti, bez medija, bez advokata.

SPREČAVANJE ARTIKULACIJE

Paralelno s privođenjima, vlast je razvila još jedan vid kontrole – “preusmeravanje protesta”. Umesto da se građani okupljaju na najavljenim mestima, policija hapsi pojedince pre nego što dođu, time kreirajući nova okupljanja – ispred stanica. Na taj način se blokada saobraćajnica prekida, energija troši, a simbolika protesta slabi.

Blokade, koje su u prethodnim talasima protesta pokazale političku moć građana, sada se sistematski guše ne silom, već logističkom demobilizacijom. Cilj nije sukob, već pasivizacija. Država želi da spreči da se društvo artikuliše. Ako ne postoji kritična masa na ulici – ne postoji ni vest, ni tema, ni legitimitet otpora. U tome je strategija nove represivne prakse: vlast ne planira, niti može, da zatvara sve, ideja je da blokira nekoliko aktera i da prekine lanac otpora. U pitanju je psihološko-demonstrativni model kontrole koji bi trebalo da funkcioniše na usmerenoj paralizi protesta.

KAŽNJAVANJA

Kao treći vid kontrole, država ponovo koristi prekršajne kazne kao instrument odvraćanja. Lica koja mirno stoje na pešačkom prelazu dobijaju kazne zbog “nepostupanja po nalogu službenog lica”, ili saobraćajne prijave koje su formalno pravno utemeljene, ali suštinski politički motivisane. Ove kazne ne zahtevaju složenu proceduru – izdaju se na licu mesta, plaćaju se bez suda i ostavljaju osećaj nemoći.

Građanin koji dobije kaznu često se ne odlučuje za sudski spor jer je proces dugotrajan, a rezultat više politički nego ekonomski. Upravo ta disproporcija – između mogućnosti otpora i cene otpora – čini prekršajke efikasnim oružjem. Ovde je zakon samo pokriće: ono što se zapravo sprovodi je politička selekcija. Niko ne biva kažnjen jer je zaista remetio red, već zato što je remetio narativ. Svaki korak koji podseća na otpor – stajanje na pešačkom, držanje transparenta, prisustvo u kritičnoj masi – potencijalno je sankcionisan. I to ne zbog zakona, nego zbog režima.

SUD KAO MERA POSLUŠNOSTI

I dok policija sprovodi pritisak na ulici, sudovi postaju drugi front borbe između zakona i političke volje. Najvidljiviji primer toga dogodio se nakon Vidovdanskih protesta, kada su sudije Osnovnog suda u Beogradu odbile da odlučuju po hitnom postupku o priznanjima krivice. Takva odluka bila je pravno utemeljena – hitan postupak predviđa se samo za izuzetne slučajeve i ne može se rutinski primenjivati.

Međutim, umesto da se zaštiti zakonitost, sud je reagovao zamenom sudija. One koje su odbile da učestvuju u pritisku na optužene jednostavno su sklonjene sa tih slučajeva. Time je sistem jasno pokazao: sud mora da bude mesto poslušnosti, ne tumačenja. Ovaj slučaj pokazuje suštinsku istinu zarobljene države – da je i ono što izgleda kao institucionalna autonomija zapravo podložno korekciji. Sud više nije ograničenje vlasti već njen produžetak. Neprijatne odluke se ne tolerišu – one se predupređuju.

Međunarodni akteri, koji bi u teoriji trebalo da budu garant demokratskih standarda, prvi put pokazuju znake usaglašene reakcije na sistemsku represiju u Srbiji. Izjava Majkla O’Flertija iz Saveta Evrope, koji je pozvao na poštovanje prava na protest i upozorio na posledice gaženja osnovnih sloboda, naišla je na jasan odjek u saopštenju ODIHR-a i OEBS-a, u kojem se ne samo konstatuje prekomerna upotreba sile, već se vlasti direktno pozivaju da obustave nasilje i obezbede okruženje za slobodno izražavanje.

BUĐENJE EVROPSKE UNIJE

Takvo eksplicitno pozivanje na odgovornost predstavlja važan iskorak u tonu ovih organizacija. Iako značajno umerenija, izjava Marte Kos, predstavnice EU, takođe se može tumačiti kao pomak u odnosu na prethodno ćutanje ili birokratske fraze. Njena zabrinutost zbog eskalacije, iako bez direktnih zahteva, pokazuje da Brisel više ne može potpuno ignorisati represivne tendencije u zemlji kandidatu. Taj signal, koliko god oprezan, važan je indikator da pritisak dolazi iz više pravaca i da međunarodna zajednica, makar neformalno, počinje da usklađuje pristup.

Zajedno, ove reakcije označavaju prvi znak koordinisanog i sveobuhvatnog odgovora međunarodnih aktera na urušavanje osnovnih sloboda u Srbiji. Uprkos ograničenjima, ova usklađena reakcija može označiti prekretnicu. No, upravo to jedinstvo u osudi represije otvara novo pitanje: da li će se takvi pritisci reflektovati i unutar samih struktura vlasti ili će ostati tek simboli u diplomatskoj komunikaciji.

ODRICANJE OD PRAVDE

U srži svega nalazi se jasna politička računica: ako se protesti ne mogu delegitimisati medijski, ako se građani ne mogu zastrašiti narativom i pretnjama, onda se mora posegnuti za institucionalnim mehanizmima kontrole. I upravo to se dešava. Zarobljena država više ne skriva da ne funkcioniše za građane – ona funkcioniše protiv njih. Institucije su reorganizovane tako da reaguju na politički impuls, a ne na zakon. Policija deluje bez osnova, sudovi podležu pritiscima, zakoni se tumače instrumentalno. Svako ko pokuša da koristi Ustavom garantovana prava rizikuje da završi u sistemu koji ne samo da ne priznaje ta prava, već ih i namerno krši.

Ovde više nije reč o krizi demokratije – ovo je obračun sa idejom da društvo ima politički kapacitet. Prava se ne ukidaju zakonom već praksom. Slobode se ne gase zabranom već kaznom. I država se ne odriče pravne forme – ona je koristi kao oružje. Srbija danas ne pokazuje samo autoritarnu tendenciju, već jasan model tehničke represije. To je represija bez velikih odluka, bez vidljivih zabrana, ali sa efektnom infrastrukturom. Ona počiva na zadržavanjima bez osnova, kaznama bez suđenja, represijom bez odgovornosti.

PROSTOR ZA NADU

U tom sistemu, jedina prepreka ostaje otpor studenata i građanskog društva – studenti i srednjoškolci koji ne odustaju, inicijative koje pružaju pravnu pomoć, advokati koji besplatno brane optužene, mediji koji beleže svaku zloupotrebu i građani koji istrajavaju na ulicama. Iako izloženi pritisku, ovi akteri iz dana u dan pokazuju da su spremni na dugotrajnu borbu. Režim menja taktike, ali ne uspeva da ugasi proteste. Umesto gašenja, dolazi do većeg otpora, uvezivanja, koordinacije i sve većeg razumevanja među različitim delovima društva. Upravo to stvara prostor za nadu – jer i u zarobljenoj državi društvo nije nemoćno. Ukoliko se ova energija zadrži i ojača, sledeće što će nestati neće biti vera u otpor, već iluzija da se sistem može održati silom.