Kako Vučićev režim „spašava“ Srbe od Srebrenice

Rečenica je Vuka Stefanovića Karadžića: „Istina je da je ovo sve sramota za Srbe, ali je bilo sramota činiti. A kad je već učinjeno, u istoriji ne valja ga kriti.“

Napisana je povodom zločina Karađorđevih ustanika nad muslimanima u Sjenici 1809. godine. Pominje je, vekovima kasnije, istoričar Dragan Popović na početku knjige „Gubljenje ljudskosti – Srebrenica kao istorijska činjenica“, izdate 2025, pred obeležavanje 30 godina od pokolja u Srebrenici koji su nad muslimanima počinile srpske trupe pod komandom Ratka Mladića.

Režim Aleksandra Vučića se ipak svim snagama trudi da savet Vuka Stefanovića Karadžića potpuno ignoriše i sprovodi dvostruko obmanjivanje sospstvenih građana. Prvo, tvrdnjom da se genocid u Srebrenici nije dogodio, iako postoji sedam presuda Haškog tribunala o tome. A drugo – da je cela Srbija osuđena za genocid, iako presude dokazuju da su ga počinile snage bosanskih Srba.

Bosnia Srebrenica Anniversary

Bez obzira na činjenicu da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 2024. godine usvojila Rezoluciju o Srebrenici, kojom se 11. jul proglašava Međunarodnim danom sećanja na žrtve genocida u Srebrenici, koja osuđuje negiranje genocida, kao i veličanje ratnih zločinaca, SNS mašinerija govori potpuno drugačijim rečnikom – presvučenim radikalskim.

„U Srbiji je i dalje živ taj narativ poricanja genocida u Srebrenici, koji služi odbrani politike koja je dovela do zločina“, govori za „Vreme“ istoričar Dragan Popović. „Upravo ljudi koji su najodlučniji u poricanju zločina, su isti ljudi koji su devedesetih u Srbiji bili na vlasti. Oni zapravo samo brane sopstvenu politiku i odluke, pokušavajući da se sakriju iza sopstvenog naroda.“

A Vučić, ogrnut u srpsku zastavu, za svoju veliku pobedu proglašava što Generalna skupština UN Rezoluciju o Srebrenici nije usvojila sa ubedljivijom većinom.

„Nefer Rezolucija kojom je Vučić genocidaš”

Rezolucija UN o Srebrenici „suprotna je međunarodnom javnom pravu”, a njen cilj je „da srpski narod bude kažnjen zbog slobodarske i nezavisne politike”.

Ovo su samo neke od izjava predsednika države Aleksandra Vučića o Rezoluciji, koje su istraživači „Inicijative mladih za ljudska prava“ sakupili. Za svega godinu dana, oni su pronašli najmanje 40 najtežih slučajeva poricanja genocida u Srebrenici predstavnika vlasti u Srbiji.

Aleksandar Vulin je tako, u jeku kampanje protiv Rezolucije, govorio da je to „strašna i velika laž”, kao i da je „odvratna ironija” da Nemačka Srbiju „optužuje za genocid”. Ana Brnabić je otišla korak dalje tvrdeći, između ostalog, da se Rezolucijom nameće teza da je Aleksandar Vučić „genocidaš”. Dok je Ivica Dačić osporio kvalifikaciju zločina u Srebrenici, tadašnja ministarka pravde Maja Popović dovela je u pitanje broj žrtava.

Srebrenica_rezolucija_18

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je izjavio da pojedini opozicioni političari žele Srbe da proglase genocidnim narodom, a čak je i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije rekao da je „apsolutna neistina da srpski narod bude proglašen za počinioca genocida“.

I uoči obeležavanja tri decenije od genocida, u kojem je u Srebrenici 1995. godine ubijeno 8.000 Bošnjaka, Aleksandar Vučić komentariše da su „pokazali zube, borili se, sačuvali obraz, ne samo Srbije, već i srpskog naroda“, u diplomatskoj borbi protiv Rezolucije.

Da li naprednjaci poriču Srebrenicu i u kafani?

Za sve to vreme, u dokumentu koje su usvojile Ujedinjene nacije se apsolutno nigde ne pominje da su Srbi genocidan narod. Zapravo se ne pominje direktno nijedan narod ili država, ali se osuđuju svi koji „veličaju ratne zločince, zločine protiv čovečnosti i genocid, uključujući i odgovorne za genocid u Srebrenici“.

„Ideja poricanja genocida u Srebrenici trenutne vlasti u Srbiji jeste da se oni ponude kao spas. Zato i pominju nepostojeću optužbu – da su Srbi genocidni narod“, govori istoričar Dejan Popović. „Ona je potpuno besmislena, jer je nemoguće proglasiti više od 10 miliona Srba na svetu genocidnim. Ipak, tako se narod plaši i primoran je da se okupi oko vođe, koji ih navodno brani. Strah je veoma važan element u naprednjačkoj retorici, a Srebrenica je strašilo kojim se ljudi teraju od istine.“

Ovakva retorika posebno je opasna za buduće generacije, pa se Popović „boji društva koje laže decu u ime viših interesa“.

„Kada naprednjaci sednu u kafanu, oni Srebrenicu ne poriču. Zato njihova deca znaju istinu“, dodaje.

Nije Velika Srbija, već – srpski svet

Tvrdnje da naprednjaci nemaju ideologiju posebno smetaju Milivoju Bešlinu, istoričaru i višem naučnom saradniku Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

„Od dolaska na vlast presvučenih radikala, mi u Srbiji posmatramo političke strukture koji su vrlo aktivno participirale u ratnoj politici devedesetih“, govori on za „Vreme“. „Iako se Srbija od 5. oktobra unekoliko distancirala od Miloševićeve ratne politike, odmah po dolasku SNS-a na vlast počeo je istorijski revizionizam i rehabilitacija kulture sećanja na ratni period.“

Srebrenica_nove_17

Bešlin misli da su motivi dvojaki za ovako „falsifikovanje prošlosti“.

„Jedan je ideološki. Naprednjaci i dalje gaje ekstremni nacionalizam, a to vidimo i ovoj krizi društva, tokom studentskih i građanskih protesta. Kad god se suoče sa velikim buntom, oni se vrate na Šešeljevske ideje, poput one da se iz Srbije proteraju hrvatski državljani“, govori Bešlin. „Drugi motiv je vrlo pragmatičan. Kroz širenje govora mržnje, oni homogenizuju nacionalističko biračko telo“.

Tako je Vojislav Šešelj ratovao za Veliku Srbiju, a presvučeni radikal Aleksandar Vučić sada stvara – srpski svet.

„Vučićeva partija je promenila krvnu sliku društva. Svi napori da se suočimo sa prošlošću i da je prevaziđemo, uništeni su“, kaže Bešlin. „Ovo nije samo pitanje genocida u Srebrenici, već i nacionalističke retorike i odnosa prema Hrvatskoj, Kosovu, Crnoj Gori, pa čak i Makedoniji.“

Mrak prestaje iskrenim izvinjenjem

Direktorka organizacije „Pro Peace“ u Srbiji Nataša Govedarica kaže da je, trideset godina kasnije, „neljudski, nečasno, nenaučno i protivpravno poricati utvrđene činjenice“.

„Kada to čine najodgovornije institucije jedne zemlje, takva praksa predstavlja kontinuitet politika koje su proizvele ratove, zločine, razaranja“, govori ona za „Vreme“. „A nama je – radi nas, našeg sistema vrednosti, generacija koje dolaze, dobrosusedskih odnosa, što jedino garantuje održiv mir – neophodan oštar rez spram takve politike. Ona zamagljuje ličnu krivičnu odgovornost i doprinosi strahu da ceo narod može biti obeležen kao genocidan, zločinački.“

Taj žig sramote ili potencijalne finansijske posledice poluge su manipulacije nelagodom koja prestaje odgovornim odnosom prema prošlosti, istorijskim i sudskim činjenicama, dodaje Govedarica i još kaže:

„Mrak prestaje iskrenim izvinjenjem porodicama žrtava, narodu kome pripadaju. Čista je savest onih koji su posvećeni univerzalnim ljudskim vrednostima, gradnji budućnosti koja je dobra za sve.“