Imamo problem sa vodom: Srbija godišnje baci jedno Zlatarsko jezero

Svake godine desetine naselja u Srbiji imaju ogroman problem sa pijaćom vodom. Gotovo svakodnevno se na televiziji i društvenim mrežama mogu videti snimci ljudi koji širom Srbije po tropskim vrućinama toče vodu iz kamiona-cisterni u razne posude.

Da li bi unošenje prava na vodu u Ustav konačno nateralo nadležne da ne ostavljaju građane bez vode?

Sagovornici „Vremena“ smatraju da Srbija, i bez upisivanja vode u Ustav već ima dovoljno vodnih resursa i dobre zakone zahvaljujući kojima niko u Srbiji ne bi morao da bude žedan. Ali, dodaju da se ti resursi nemilice traće, a zakoni zanemaruju.

Zabrinjavajuće stanje

Žaklina Živković iz Inicijative „Pravo na vodu“ podseća da su Ujedinjene nacije 2010. godine svrstale ispravnu vodu za piće u osnovna ljudska prava, a da je Ustav Srbije usvojen 2006. godine i da zbog toga pravo na vodu i nije bio standard kada je pisan Ustav.

„Ipak, u Ustavu Srbije postoji pravo na zdravu životnu sredinu i to pravo podrazumeva zdravu i čistu vodu. Pravo na vodu znači pravo na čistu pijaću vodu na neprofitnoj osnovi, u smislu da voda ne sme da bude roba i da pravo na vodu ne sme da zavisi od bilo čijeg imovinskog stanja“, kaže Živković.

Napominje da bi u aktuelnim političkim uslovima bilo vrlo teško da se pravo na vodu doda u Ustav.

„Mi ne bežimo od takve inicijative, ali smatramo da sa postojećim nivoom razumevanja institucija u vezi sa tim problem ne bismo uspeli da realizujemo tu inicijativu. Vidite i sami kako se Ustav poštuje, mi imamo članove Ustava koji štite životnu sredinu, ali je i pored toga stanje životne sredine u Srbiji zabrinjavajuće“, kaže Živković.

Dodaje da se zbog toga traže sistemske promene na različitim nivoima da bi pravo na čistu pijaću vodu bilo faktički zagarantovano.

„To znači da bi institucije najpre trebalo da shvate da vode nemamo dovoljno, i da smo u veoma lošoj situaciji zbog klimatskih promena i neracionalne potrošnje, zagađenja i privatizacije vodnih dobara“, kaže Živković.

Foto: Tanjug/Jovana Kulašević

Malo toga zavisi od lokalnih samouprava

Napominje da Inicijativa „Pravo na vodu“ već tri godine sprovodi istraživanja koja pokazuju da nekoliko desetina lokalnih samouprava u Srbiji svakog leta imaju probleme sa vodom.

Živković ukazuje da možda na papiru izgleda da su lokalne samouprave nadležne za vodosnabdevanje, ali ističe da je i to pitanje centralizovano, „kao i sve u Srbiji“.

Ona napominje da lokalne samouprave imaju veoma malo sopstvenih finansija i da njihovi budžeti uglavnom zavise od davanja iz republičkog budžeta, pa tako i količina vode koja im je na raspolaganju zavisi od državnih vlasti.

„Zakon o vodama podrazumeva integralno upravljanje vodama, gde se na nacionalnom nivou vidi koliko imamo vode za različite potrebe i to se zove vodni bilans, i onda se kroz strategiju i akcioni plan napravi plan kojim se odredi koliko je vode potrebno za ljudske potrebe, koliko je vode potrebno da opstane živi svet, a ono što preostane može da se preraspodeli privredi, energetici, poljoprivredi, rudarstvu i slično.“

„Lokalne samouprave mogu time da raspolažu i da dobiju sredstva za obnavljanje vodovodnih cevi, za ulaganje u fabrike vode i slične goruće probleme“, kaže Živković.

Foto: Pixabay/Alexas_Fotos

Gubici na sve strane

Ona iznosi zastrašujući podatak da na nivou Srbije godišnji gubitak čiste pijaće vode iznosi 37 odsto. I to samo zbog loših vodovodnih cevi i instalacija u vodovodima.

To je količina vode koja može da stane u Zlatarsko jezero – oko 165 miliona kubnih metara vode.

Živković navodi da Zaječar godišnje ima gubitke od 57 odsto, a Leskovac nešto više od 50 odsto, pa je situacija sa čistom pijaćom vodom dramatična već zbog dotrajale vodovodne infrastrukture. Dodatno je pogoršavaju nelegalni priključci i dugovanja prema distributerima vode.

„Zbog toga je nepravedno optužiti lokalne samouprave za loše vodosnabdevanje. Ipak, one moraju da se izbore za svoje budžete i svoj glas, ali one to ne rade, već se uklapaju se u državnu politiku“, kritikuje Živković.

„Ne postoji primer da je lokalna samouprava istupila, rekla da ima problem i zatražila pomoć od države, nego jednostavno probleme, koji se stvore kada se pojave restrikcije vode, svaljuju na građane, apeluju na njih da racionalno koriste vodu i optužuju ih da pune bazene i zalivaju bašte, što se verovatno negde i dešava, ali pre svega mora da postoji sistem i moraju da se reše krupne sistemske stvari da bi se problem spustio i na građane.“

„Ako znamo koliki su gubici na vodovodnim mrežama onda je uvredljivo kriviti nekoga zato što je napunio bazen ili zalio bašticu“, kaže Živković.

Ispunjavanje želja krupnog kapitala

Živković ukazuje da je na nacionalnom nivou najviša institucija Direkcija za vode, koja bi po sistematizaciji rada trebalo da ima šezdeset zaposlenih, ali je u njoj trenutno zaposleno svega trideset ljudi.

Pored toga, dodaje, pre deset godina je osnovana Konferencije za vode, savetodavno telo koje bi okupljalo i organizacije civilnog društva i koje bi raspravljalo o problemima u vezi sa vodom, ali je ta konferencija je samo osnovana i nikada se nije sastala.

Konačno, naglašava Živković, najviše stručno telo koje se bavilo vodama u Srbiji bio je Institut „Jaroslav Černi“, ali je on privatizovan pre nekoliko godina i kupila ga je građevinska kompanija Milenijum tim.

„Ti primera pokazuju koliko su se razgradile ionako slabe institucije i dolazimo do toga da, ako se priča o vodama, priča se o ispunjavanju želja krupnog kapitala, u smislu rudarstva i druge industrije, a pijaća voda i građani ostaju prepušteni sami sebi.“

„Mi strahujemo da će cela Srbija postati Zrenjanin koji već dve decenije nema pijaću vodu, tamo ljudi kupuju flaširanu vodu, a ko nema novca pije zagađenu vodu. Ide se ka tome da voda bude roba i da bude normalno da se kupuje u plastičnim flašama i balonima“, kaže Živković.

Serbia Weather

Dugotrajna koncesija – faktička prodaja

S druge strane, ona ukazuje da oni koji pakuju vodu imaju dobre profite. Flaširana voda je jedan od najvećih izvoznih proizvoda Srbije, posebno u Kinu, ali da je to dosta neregulisana oblast, jer zakon o flaširanoj vodi već duže vreme čeka da bude usvojen.

„Prema našem zakonu, izvorišta u Srbiji se ne mogu prodati, ali se daju u dugotrajne koncesije, na 40, 70 ili 90 godina čime se praktično prodaju. S obzirom da u Srbiji postoji samo osam vodnih inspektora pitanje je koliko se uopšte kontroliše korišćenje voda“, kaže Živković.

Ona upozorava da se loš odnos prema vodama može videti i na primeru banjskih izvora koji često presušuju, pa su tako u Vrnjačkoj banji pre dve godine presušila tri od sedam izvora lekovite vode zato što su okolni hoteli neracionalno koristili izvorišta.

Kao loš primer navodi i Zaječar, koji ima više od 30 javnih česmi sa izvorskom vodom, ali u kome je voda proglašena tehničkom, pa tamošnje stanovništvo sumnja da je to zbog toga da bi lokalno privatno zemljoradničko preduzeće moglo da navodnjava zasade i da bi lokalna pivara vodu mogla da koristi za proizvodnju piva.

Navodi i primer Niša u kome su sve česme sa izvorskom vodom neispravne, jer je ogromno zagađenje podzemnih voda komunalnim otpadnim vodama.

„U Srbiji je samo 16 odsto stanovništva pokriveno nekom vrstom prečišćavanja otpadnih voda, dok ostatak, 84 odsto komunalnih otpadnih voda ide direktno u reke i podzemne vode. Lekari ukazuju na to da je ogroman porast hidričnih bolesti, kao što je ešerihija koli, zato što ljudi nastavljaju da piju vodu iz tih česmi ili se snabdevaju vodom iz bunara“, kaže Živković.

Pravo na zaštitu životne sredine

Odgovarajući na pitanje da li bi pravo na pijaću vodu moglo da bude uneto u Ustav Srbije, profesor ustavnog prava na Beogradskom univerzitetu Tanasije Marinković podseća da Evropski sud za ljudska prava pruža zaštitu pravu na zdravu životnu sredinu.

„Sud je pravo na zdravu životnu sredinu izveo iz prava na život, i prava na privatni i porodični život koji jesu priznati članovima 2 i 8 Evropske konvencije za ljudska prava.“

Kako dodaje Marinković, Sud smatra da je zdrava životna sredina preduslov za neometan privatni i porodični život svakog
pojedinca.

„Tako su mnoga pitanja zaštite vode, vazduha i zemlje ušla u praksu Evropskog suda za ljudska prava. Evropski sud za ljudska prava je uzeo u obzir i da je nekada i sam život pojedinaca ugrožen zbog toga što ne postoji zdrava životna sredina“, kaže Marinković.

Foto: AP/Jenny Kane

Imamo dobar normativni okvir, ali…

On naglašava da u Srbiji postoji odgovarajući normativni okvir za zaštitu životne sredine, koji nas obavezuje da se racionalno odnosimo prema vodi, ali da se ne poštuje, pogotovo zato što se ne razvija svest kod građana i nadležnih javnih službi o značaju vode.

„Primera radi, planiranje izgradnje stambenih objekata na Makišu koji će ugroziti vodoizvorišta direktno ugrožava pravo na zdravu životnu sredinu, pa i pravo na život“, kaže Marinković.

On ističe da je potreban je veći angažman i udruženja građana i političkih partija koje bi se bavile temama u vezi sa zaštitom životne sredine.

„Mi vidimo da je ekološki politički angažman živ i da vlast na njega reaguje, ali nije dovoljno artikulisan da bi doveo do nekog konkretnijeg cilja. Vlast na to reaguje kroz medijsku borbu, koristeći pravosudni aparat i policiju i preduzimajući represivne mere“, kaže Marinković.

Potreban maksimalan angažman građana

Zato bi građani, naglašava, trebalo maksimalno da se angažuju i na sudskim postupcima kada smatraju da je ugrožena životna sredina, jer oni mogu za ishod da imaju i pojavljivanje tih postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava.

„To je malo duži put, jer je prethodno potrebno iscrpeti prvo domaća pravna sredstva, ali u takvim slučajevima nema prečica. Tema borbe za životnu sredinu je pokazala da ljudi u Srbiji na to reaguju, jer broj ljudi koji je izašao na proteste širom Srbije zbog najava otvaranja rudnika litijuma, čak i u uslovima medijskog mraka, govori da ih to dotiče“, dodaje Marinković.

„Svesni smo da je pravosuđe zatvoreno i da je maksimalno kontrolisano kada je reč o politički osetljivim pitanjima, ali masovnost, spontanost i emotivnost ljudi kada je reč o zaštiti životne sredine možda će ostaviti neki efekat na pravosuđe koji do sada nismo videli“, zaključuje Marinković.