Između „Svadbe“ i Tompsona: Dve publike ili jedno društvo

Kako je moguće da gotovo svaki četvrti građanin Hrvatske ode u bioskop da pogleda film o braku Srbina i Hrvatice, dok istovremeno stotine hiljada ljudi odlaze na koncert Marka Perkovića Tompsona?

Film „Svadba” Igora Šeregija u rekordnom roku postao je najgledaniji naslov u hrvatskim bioskopima, sa rasprodatim projekcijama i gotovo milion gledalaca u prve tri sedmice.

U toj karnevalskoj priči o srpsko-hrvatskom braku nacionalni stereotipi, političke „istine” i verski autoriteti postaju predmet šale – publika im se smeje, makar na sat i po.

„Meni je dalo nadu to što sam, gledajući emisije i tekstove o filmu, čula drugačiji diskurs o Srbima nego u kontekstu tompsonijada“, kaže za novi broj „Vremena” koji je na kioscima od četvrka 5. marta, mirovna aktivistkinja i katolička teološkinja Ana Raffai.

Kod Tompsona je užasava umnažanje mržnje prema Srbima.

Za razliku od toga, film „Svadba” nudi pomak u percepciji. Nije reč samo o motivu pomirenja već o pomaku u percepciji: Srbi više nisu čudovišta iz Tompsonovih pesama.

„Čitala sam kritike Svadbe koje govore o plitkoći filma, ali ja sam kroz priču o filmu osjetila drugačiji štimung u ovom zagađenom medijskom prostoru.”

Ozbiljne teme kroz humor

I za istoričara Vjerana Pavlakovića, profesora Filozofskog fakulteta Univerziteta u Rijeci, „Svadba” predstavlja izvestan iskorak u atmosferi u kojoj takvi pomaci bolno nedostaju.

„S jedne strane, film se igra sa banalnim stereotipima, ali s druge on jeste smiješan i bilo mi je zapravo drago da se može na takav način otvoriti diskusija”, kaže Pavlaković

On kaže i da film otvara prostor za drugačiji razgovor o teškim temama.

„Film se igra banalnim stereotipima, ali je smiješan i zapravo mi je drago da se na takav način može otvoriti diskusija“, kaže on, dodajući da humor može biti način da se započne razgovor o temama o kojima se inače govori samo kroz tenzije.

Ali koliki je stvarni domet tih drugačijih tonova? Raffai i Pavlaković primećuju da je u popularnoj hrvatskoj kulturi čest eklektičan spoj – „red cajki, red Tompsona“. Dok bioskopi pune gledaoce koji se smeju stereotipima o Srbima i Hrvatima, desetine hiljada ljudi odlaze na koncerte na kojima se ti stereotipi učvršćuju.

Čitav tekst čitajte u novom broju „Vremena” koji je na kioscima od četvrtka 5. marta, ili se pretplatiti na digitalno i štampano izdanje