Nedavno sam se zarekla da više nikada neću ići na projekte o pomirenju Srba i Albanaca na Kosovu jer su besmisleni. Zašto? Zato što nikakvog smisla nema da se govori o suživotu u situaciji kada je srpska zajednica totalno devastirana, pa ko od Srba može beži glavom bez obzira sa KiM.
Međutim, spletom nekih okolnosti desilo se da sam ponovo otišla na jednu obuku o „mirovnom novinarstvu“ u Prištini. Mislila sam da je namera dobra, a to jeste pitanje koje me muči.
Pogledi iz različitog ugla
Na predavanju su, kao i obično, bile kolege iz srpskih i albanskih lokalnih medija. Najednom se povede razgovor o integraciji srpskih institucija. „Na severu nema problema. Bio sam skoro sa porodicom. Seo, popio kafu, prošetao. Srbi samo treba da se integrišu u kosovski sistem i to je to. Kada odete u bilo koju drugu zemlju vi poštujete domaćina te zemlje“, reče jedan kolega Albanac.
Srbi počeše da se zagledaju. U meni su istovremeno prokuljali i ljutnja i tuga. Tuga zbog totalnog odsustva saosećanja i razumevanja za komšijame. Ljutnja jer je to rekao moj kolega, urednik jednog lokalnog medija.
Javljam se za reč. Kažem da o intergaciji školstva niko ništa ne zna, bar je studentima tako rečeno na fakultetu, odnosno Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Što će mi kasnije biti zamereno jer „zašto to nije Univerzitet u Mitrovici“. Nije zato što je ovo zvanični naziv univerziteta.
Dodajem da su još jedan problem intergacije u kosovski sistem kazne koje Srbi dobijaju ne bi li se u njega uterali. Banalan primer: da Srbi nisu zamenili srpske vozačke dozvole za kosovske, platili bi kaznu od 500 do 1500 evra. Dakle, Srbima se ne nudi nikakav izbor (osim da se isele sa Kosova), već se na njih vrši pritisak kaznama. Kako onda da taj sistem dožive kao prijateljski?
Mogla bi se tu dodati i nepravedna suđenja, kršenja osnovnih ljudskih prava (nepoštovanje Zakona o upotrebi jezika na primer), neispunjavanje postignutih sporazuma, ne uključivanje srpske zajednice u bilo koja lokalna pitanja (prekrečavanje grafita i murala, menjanje naziva ulica i slično), hvatanje za vrat i hapšenje srpskih maloletnika, hapšenja Srba zbog isticanja nacionalnih simbola, neadekvatno reagovanje na prisutno seksualno uznemiravanje na severu i tako dalje, i tako dalje.
Čije je vino bolje
Jedni tvrde da je Kosovo nezavisno, drugi da nije. Oko toga se Srbi i Albanci nikada neće složiti. Ali, postoji nešto oko čega bi morali da se saglase: da je dobrobit komšije važna bez obzira na to koje je nacionalnosti, i na čiji se ustav poziva. Tužno je podržavati politiku koja dehumanizuje jednu zajednicu i čini sve da ljudi odu iz svojih domova.
Pogotovo što ili svojom voljom, ili pod prinudom, svi koji mogu i žele da žive na Kosovu već imaju kosovska dokumenta. Dakle, Srbi praktično jesu deo kosovskog sistema.
Taj dan u Prištini završio se razgovorom o vinu. Pitale su me albanske kolege odakle sam, rekoh iz Aleksandrovca. Kolega me upita: „Imate li i dalje dobru rakiju?“. Rekoh: „Imamo. Ali, imamo i odlično vino“. On odgovori: „Naše vino na Kosovu je bolje“.
Bi mi na kraju od muke i smešno. Pozdravismo se i odosmo svako na „svoju stranu“ Kosova.
