Devet

Devetka je puna trikova. Ako pomnožite bilo koji broj sa devet, a zatim u dobijenom proizvodu sabirate cifre sve dok ne dođete do jednocifrene vrednosti, konačni zbir cifara će uvek biti – devet (na primer, ako pomnožite 2 i 9 dobićete 18, čiji je zbir cifara 9, isto kao kad pomnožite 3 i 9, gde dobijate 27, čiji je zbir cifara opet 9). Ovaj jednostavni đački trik je posledica matematičkog stava da je neki broj deljiv sa devet samo ako je zbir njegovih cifara deljiv sa devet. Tragovi takvih zgodnih prečica po kojima se devetka kreće u osnovoj aritmetici, čak i neki njeni za nijansu složeniji aritmetički trikovi, poznati su još od rimskog doba. Tako je rimski biskup Hipolit još u trećem veku nove ere koristio proceduru poznatu kao abjectio novenaria za brzu proveru velikih računa sabiranjem cifara i skraćivanjem devetki. Mada danas, kad su kalkulatori prisutni u svakom elektronskom uređaju koji drži do sebe, bilo kakva metoda za proveru računa deluje više nego beskorisno, abjectio novenaria se zapravo svakodnevno koristi kao standardno algoritamsko rešenje kod procesiranja elektronskih signala, kao i otkrivanja i ispravljanja grešaka. U prošlosti je to bila jedna od najcenjenijih tehnika provere ručnog računa – nemački filozof i matematičar Gotfrid Vilhelm Lajbnic (1646–1716) čak je smatrao da bi se, sledeći ovaj primer, i na moral, fiziku, medicinu i metafiziku jednom mogao primeniti jednako efikasan numerički test. Devetka je možda i najpogodnija za to kao očigledno višestruka spona između sveta cifara i sveta brojeva, budući da je poslednja cifra u svakodnevnom, decimalnom brojnom sistemu i istovremeno, najveći jednocifreni broj. No, priroda nije preterano slaba na nju – mada se u stvarnosti malo šta organizuje u devetke, u mitovima i bajkama se javlja iza svakih devet brda, devet golubica ili devet zverinjih glava. Kod Egipćana su čak bogovi i boginje bili okupljeni u devetorke, a kod Starih Grka postojalo je devet muza, Zevsovih kćerki, koje su se starale o umetnosti i raspodeli inspiracije kod smrtnika. Jedan od onih koga su posebno nadahnule, renesansni pesnik Dante Aligijeri u čuvenoj Božanstvenoj komediji podelio je Pakao i Raj na po devet krugova, od kojih je svaki gori od goreg, ili obrnuto, već prema zasluzi. Nažalost, ima neke sličnosti u toj fiktivnoj podeli sa dramatičnom transformacijom čoveka tokom devet meseci od začeća do porođaja. U tom sledu veličanstvenih promena ljudski fetus se razvija krug po krug i „prolazi“ kroz gotovo sve faze iz istorije evolucije, jednoćelijskih stvorenja, riba, vodozemaca i sisara. Na kraju te lestvice je poslednji krug – onaj u kome se izlazi napolje i koji odmah otvara pitanje pogrešnog proračuna. Onaj u kome nema trikova za proveru da li ste stigli u poslednji krug Raja ili – Pakla.