U martu se obeležava i godišnjica smrti Slobodana Miloševića i godišnjica ubistva Zorana Đinđića. Već vidim kako se ikonoborci sukobljavaju oko dva mitska imena srpske nove politike, dve sudbinski tragične figure, s potpuno različitim predznacima a s istom merom pragmatičnosti primenjene na realizaciji dve suprotne političke opcije
Jeremiću mora da je srce zaigralo: pa ovaj mladić je isti ja, rani ja, budući ja!
Već je deprimirajuće dosadno kako se naši ultra, mega i turbo desni manekeni poigravaju jezikom i praksom mržnje, a onda se izmiču od posledica
Ono užasno u Ilićevom iskazu upravo je u tome: to zaista nije ništa lično! Da jeste, u tome ne bi bilo rasizma; ovako – to je ceo jedan program
Ovi naši, povodom prve godine samoproglašene nezavisnosti Kosova, idu tamo "da pevaju u šumi", da se hrabre i pokazuju. Jednom su na toj temi izgubili izbore. Sad očekuju da na istoj temi pređu cenzus
Dok se truckaju ka aparatu za dijalizu, slušaju putnici u tome kombiju pesmu zaslužnog umetnika i srca su im puna
Kako je moguće da nekadašnja žrtva političke represije tako olako, čak radosno, prigrli jezik tlačitelja, pa njime poletno mlati po drugima
Carska palata jest skupa i umnogome preterana, ali je jeftinija od sizifovske gradnje stanova za poslanike, ministre, predsednike opština...
Nijedni izbori, od 1990. godine pa do danas, nisu pokazali da je separacija Vojvodine od Srbije realna politička opcija. Naprotiv. Podudarnost političkih volja išla je uvek na uštrb secesionističkog, radikalnog krila autonomaštva
