Apologija jednog sna

U ovome veku identitetska pometnja se istrajno provlači kao jedna od nosećih postavki čak i onih priča koje se, makar na prvih nekoliko pogleda, ne čine kao podatno tlo za to poteško motivsko i tematsko breme. Naravno, tome u dobroj meri doprinosi ono što književna teorija poznaje pod terminom Ich-forma, a taj ispovedno-introspektivno-individualistički pristup pripovedanju s ličnog gledišta ima ekvivalente u svim ostalim video-umetnostima, a onda, dakako, i u popularnoj kulturi. Sve ovo je očigledno na primeru dokumentarnog filma Yugo ide u Ameriku Filipa Grujića i Alekse Borkovića. Mladi reditelji, kojima je ovo prvo dugometražno rediteljsko delo, napisali su i scenario (Grujić), Borković je direktor fotografije, te su obojica i akteri ove dokumentaristički postavljene priče o putovanju “jugom” s kraja na kraj Amerike (SAD).

Ako trejler i dostupna saopštenja, predstavljanja i informacije o filmu iz nekog razloga bilo kome nisu jasne, neka ovde bude istaknuto da ovo nije reportažni i/ili tematski dokumentarac o pokušaju prodora i kasnijoj eutanaziji tog sna o uspehu “juga” iz kragujevačke “Zastave” na američkom tlu. Ovo je na prvom mestu film puta (road movie), a onda i identitetska drama, tačnije, dramedija. Svaki road movie to nekako i mora da bude, i to obilato garniran svojevrsnim varijacijama na postulate avanturističkog filma, što Yugo ide u Ameriku u najvećoj meri jasno odvaja od glavnotokovskog poimanja tematskog dokumentarnog filma, istovremeno ovom rediteljskom prvencu Grujića i Borkovića povremeno darujući i iluziju igranog filma; priča je uzbudljiva i dinamična.

Grupa mlađih milenijalaca iz Srbije zapućuje se na samozadatu misiju putovanja “jugom” sa istoka na zapad SAD. Njihova ideja je da uđu u trag korenu neprijatne legende da je reč o najgorem automobilu u istoriji. Ta legenda živi već decenijama i neizostavno iziskuje da se, pri svakom pominjanju ovog rahmetli automobila (i svih snova, ličnih i širih, društvenih, koji su te snove u stopu pratili), uvek ponovi kako je, eto, reč o najgorem automobilu u istoriji. Kako će Grujić, Borković i njihovi saborci ubrzo ustanoviti (iz razgovora sa nesporno upućenima) i priznati, ta sintagma naprosto nije tačna i predstavlja zgodno rešenje za one koji su zavisni od krajnje lakih i brzopoteznih poenti, kao i onih koji udaraju i ciljaju one koje je lako udarati i ismevati.

foto: aleksa borković

U prvoj polovini filma autori nastoje da održe svojevrsnu ravnotežu između dva kraka priče, između aspekta koji se tiče priče o istorijatu “jugove” misije u Americi na jednoj, i potrage za razrešenjem barem nekih od krupnih ličnih identitetskih dilema i trilema na drugoj strani. U prvom delu Grujić i Borković upadaju u zamku koju nisu uspevali da izbegnu ni iskusniji i zreliji autori: neujednačenost sagovornika, pri čemu, možda i paradoksalno, najmanje dobijamo od Džejsona Vujića, autora i kod nas prevedene i objavljene dokumentarističke proze, Yugo, Uspon i pad najgoreg automobila u istoriji. Jednostavno, neki sagovornici su prirodno vispreniji i žovijalniji, neki pak neporapvljivo stegnuti i suzdržani, neki verziraniji, neki manje nadahnuti. I to je “greh” koji se u načelu da oprostiti kada je reč o dokumentarnom filmu, tim pre što je širi raspon učesnika i sagovornika nekada neophodan e da bi se “ispoštovala” projektovana minutaža dugog metra, kao i da bi se jasnije pozicionirale i međusobno umrežile glavne kote opsežnijeg konteksta. U drugoj polovini Grujić i Borković već deluju sigurnije i opuštenije, te nam nude zabavan i šarmantan film koji lako barata i suvereno vlada nizom avanturističkih epizoda na putu, te pomaže da se Yugo ide u Ameriku prepozna, a onda i vrednuje i kao generacijska identitetska dramedijaa ili identitetska dramedija jedne generacije.

Istina, Yugo ide u Ameriku na tom tragu, između ostalog, ostavlja i utisak svojevrsne džentrifikacije jedne uboge deluzije iz ere samoupravnog socijalizma, te legende o Jugu kao snu na javi jednog društva na izmaku. Ima tu i hipsterskog posezanja za oneobičavanjem onoga neporecivo običnog i svakidašnjeg, te prevođenja profanog u viši idejni pa onda i ideološki registar. Međutim, u tom opštem utisku da se milenijalci, čeznući za sopstvenom bogatijom identiteskom usložnjenošću, doimaju i kao naraštaji koji instinktivno džentrifikuju i delove kolektivnog pamćenja za koje su biološki zakasnili, ima izvesne “krivice” i onih generacija koje su im prethodile a koje su makar imale sreće da stasavaju i menjaju se u vremenima koja su bila i više prevratnička i smislenija, pa samim tim i transformativno izdašnija. U tom pogledu Yugo ide u Ameriku na mahove upada u još jednu stupicu: može mu se zameriti da deluje odveć iskonstruisano, recimo u prizorima gastarbajterske žurke sa “jugom” u samom finišu filma ili epizodama sa usputnim opijanjima uz gitaru. Međutim, moramo biti i precizni i pošteni, ovo je veoma prijatan film, dovoljno je informativan, uspešno podražava stileme američkog hipsterskog nezavisnog filma, a, na sve to, dopušta i starijim gledaocima da se prepuste ad hok nostalgičarskim introspekcijama, dok mlađa publika može da dozna kako je to izgledalo sanjati (pa i o novim ili barem lagodnijim identitetima) kada to nije bila jeres i krunski dokaz metiljavosti onih koji se zapute baš tim i takvim putevima.