Ćacilend više nije ograđeni obor, već je svuda, ušljiskao nas je i zamazao mimo naše volje. I nisu tamo samo ubice, probisveti i silovatelji. Ima i jurodivih, ekscentričnih, oriđinala, zovite ih kako hoćete. Među njima je i Dejan Stanović Kralj, jedan od šestoro čija prijava “ispunjava uslove” za kandidaturu za direktora RTS-a
Dobila sam opomenu od Tvitera i nisam mogla da ga koristim dok ne obrišem objavu u kojoj sam, kažu oni, objavila tuđu privatnu fotografiju. A na toj fotografiji paparaco-ekipa Informera koja je došla nas da slika
Šešeljev četnički projekat devedesetih bio je pokušaj institucionalizacije četničkog identiteta u politici. Sa šubarom i kokardom ostavio je dubok trag na političkoj kulturi. U tome je, doduše, uspešniji ipak bio Vuk Drašković. Zapravo, dok su se Vuk i SPO brendirali kao četnici iz filmova Veljka Bulajića, Šešelj i ekipa (u kojoj je bio i Vučić) brendirali su se na osnovu najstrašnijih priča o četničkom pokretu: velika Srbija, zarđale kašike i sto Muslimana za jednog Srbina
Na Badnji dan premijerova supruga se svađala po prodavnicama, pa je došla i policija. Na Božić, predsednik države, predsednica Skupštine i ministri razularili su se na Infomer TV. Bilo je ždranja, pevanja, igranja. Muzika je bila živa, ali pevač je ubica
U zemlji u kojoj se politički problemi često rešavaju tako što se proglašavaju nepostojećim, studenti su uradili nešto radikalno jednostavno: imenovali su problem i pokušali da ga izmere. A kad smo kod imenovanja, nemojmo zanemariti ni šta je tih 400.000 građana uradilo. Stali su iza zahteva za izborima imenom i prezimenom, adresom i brojem telefona
Građani su se tokom 2025. promenili i po tome što više nisu tražili vođe. Nisu čekali signal sa bine, niti su očekivali spas od izbora. Naučili su da je pritisak sam po sebi politička činjenica. U toj tihoj transformaciji leži najveći problem za vlast. Režim koji počiva na kontroli ne zna šta da radi sa ljudima koji su prestali da se plaše
Šta se desi kad brane oko Pionirskog parka puknu i horde ćacija se izliju na gradove u Srbiji u kojima se održavaju lokalni izbori? To smo proteklog vikenda gledali u Mionici, Negotinu i Sečnju. Nije ovo tekst o lokalnim izborima, ni o rezultatima, jer izbora tog dana u suštini nije ni bilo. Sve što smo videli bilo je bezvlašće, teror, suspenzija zakona i države, te opšta vladavina nasilnika i batinaša sa crnim kačketima. Takođe i nova fazu represije koja je još jača i iracionalnija
Dijana Hrka i Milomir Jaćimović nisu samo pojedinci u štrajku glađu – oni su simbol moralne povrede koju oseća celo društvo. Kada moralnu povredu posmatramo u političkom kontekstu, postaje jasnije zašto inače razumni i pristojni ljudi mogu da osete snažan bes ili čak mržnju prema onima koji se ponašaju cinično i bez trunke empatije
Ko je od nas ikada pogledao svih 250 imena poslaničkih kandidata na listi za koju želi da glasa? Iako to nigde nije rečeno, jasno je da će studentska lista biti švedski sto. Ako je ikom bitno, moj glas imaju, sve i da mi se 249 imena ne dopadne
Odluka Dijane Hrke da stupi u štrajk glađu mora se posmatrati u dva konteksta, ljudskom i političkom. Sa ljudske strane, apsolutno svako ko stoji uz nju želi da prekine štrajk glađu i da sačuva zdravlje. Sa političke strane, njen potez je nešto na šta Aleksandar Vučić nema odgovor
“Moje mišljenje je da će studentska lista imati sve veću i veću podršku. Neki misle da će podrška da opadne s vremenom, ja mislim suprotno. Sve je veće nezadovoljstvo vlastima i ako izbori budu za godinu dana, mislim da će studenti imati još veću podršku nego sada, bez obzira šta se u međuvremenu bude dešavalo”
Utorak, 14. oktobar, obeležila je vest o policijskoj torturi nad studentkinjom Poljoprivrednog fakulteta. MUP je reagovao kroz dva glupa, ali zastrašujuća saopštenja, koja su samo učvrstila javnost u uverenju da devojka govori istinu
“Kad su baš teška vremena, tada se pokažu ljudi, lojalni najpre sebi, zatim svojoj porodici, bližnjima i državi. Pravda je danas možda najbliži konkurent poverenju. Ali mislim na čistu pravdu, lišenu ličnih interesa i svih surogata koji bi mogli da posluže kao zamena. Da citiram Adama Mihnjika – nama nije potrebna ni milost ni osveta, potrebna nam je pravda”
Populističke mere, koliko god se Vučić upinjao, nemaju šanse. I to što sada deluje da je on u ofanzivi i da se konsolidovao, daleko je od istine. Kako može da bude konsolidovan čovek koji jednom rukom nudi kuću za sto evra, a drugom pokazuje policiji znak da bez milosti nasrće na građane
Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
“U trenutku kad saznajem da mi je određen pritvor, ja sam u potpunom šoku. Kod nas tri stoji jednaka optužba, od istog lica, sa identičnim rečima koje smo mu navodno sve tri uputile. Nemoguće je da smo mu sve tri izgovorile istu rečenicu. A posebno što ništa, ali baš ništa od navedenog nisam uradila, ništa tačno nije”, rekla je Aleksandra Božić za „Vreme“
Napadi na lokale, na ljude koji sede u kafanama, upadi u školska dvorišta… Sve je to deo sistemskog zastrašivanja pobunjenog društva. U zemlji u kojoj institucije ne rade u interesu građana, ostaje samo da verujemo jedni drugima i da se međusobno čuvamo
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Da bi uopšte imao pravo da pozove na dijalog, Vučić mora da odgovori na pitanje zašto je dosad gušio i onemogućavao dijalog. Zašto je jedan deo medijske scene, onaj koji nazivamo nezavisnim, izložio satanizaciji, a onaj drugi podjarmio i od njega napravio oružje za zastrašivanje? Zašto je svaki parlament, od republičkog do opštinskog, danas poprište za verbalne i fizičke obračune
Jedini dijalog koji Vučić posle svega zaslužuje jeste onaj koji se vodi na biračkim mestima. I jedino na čemu treba da bude zahvalan jeste što građani to traže. Samo to. Dužan im je mnogo više
Da je čovek kakav nije, Dačić bi se zapitao kako mu se drugi put u karijeri događa narod na ulicama, masovne demonstracije i duboka podela društva. Da su kao što nisu, zapitali bi se i on i Vučić da nije možda do njih
Aleksandar Vučić je konačno prestao da se skriva iza funkcije predsednika Republike i govori kao onaj koji zapravo jeste: predvodnik udružene kriminalne grupe koja je okupirala ovu zemlju
Darko Glišić, ministar za javna ulaganja, imao je moždani udar pred kamerama. Režim je pokušao da za to nekako okrivi građane, jer građani, tobože, nisu pokazali dovoljno empatije za ono što se dogodilo ministru. Međutim, režim je taj koji sistematski pokušava da ubije samilost kod građana. A ovo sa Glišićem samo je signal da je društvo sebi delimično odstranilo saosećanje kao čin samoodbrane
Osim što su zaduženi da usmeravaju i legitimišu Vučićevu samovolju, to su ljudi kojima građani dolaze pod prozore da im zvižde. Po zemlji u kojoj se ministri kreću u tajnosti, poput razbojnika, sastaju sa lokalnim jatacima, pa brzo beže natrag. U Knjaževcu ih je čuvala Žandarmerija kada su obeležavali sto dana rada. Zato – poslednja Vučićeva vlada. Teško da će naći još voljnih da ih on ponižava, a građani preziru
Višeminutno izlivanje predsednikovog gneva na građane Novog Pazara nije ništa drugo, do poslednji trzaj jedne poražene politike čoveka koji misli da je država, a zapravo je ćacilend
Napadi se dešavaju na ulici ili u vezi sa izveštavanjem na ulici, a ne događaju se zato što novinarka izveštava o toj i toj temi nego zato što uopšte izveštava
Predsednik Srbije misli da su pobunjeni građani u stanju da nekog nagovore da ode i da se ubije. Manje bi zabrinulo da laže, odnosno, da ne veruje u ono što je rekao. Jer, ako zaista veruje da je ovo moguće, onda je on političar spreman da nekom svom da kantu benzina i upaljač pod izgovorom da to treba Srbiji
