SNS fajront: Uživo sam gledala kako Vučić proglašava poraz

Bio je to čitav minut blago pomućene svesti.

Vučić je upravo izgovorio nešto što zvuči kao priznanje poraza. Možda i nije, jer je počeo spetljano, o tome kako neko tvrdi da neko drugi širi laži. Mislim da prvu rečenicu niko nije razumeo.

Ali, ipak, pomenuo je naprednjačkih 103 mandata, a studentskih 130 i nešto. Ili je za svoje rekao 104, a za Studente 135? Koga briga, razlika je ogromna! Čekaj, čekaj, čekaaaaj!!! Ma nije moguće… Moguće je!

Morala sam da sednem, dobro je da nisam bila uživo pred kamerom. Iz programa „Vremena“ na YouTubeu isključila sam se sekund pre nego što je Aleksandar Vučić te nedelje tačno u 21:30 zakoračio na binu u štabu Srpske napredne stranke na Novom Beogradu.

Nekoliko sekundi ranije, razgovarala sam uživo u programu sa kolegom Marlonom Amojalom iz Dojče velea o suludoj situaciji u kojoj smo se oboje našli – da „Vreme“ i DW budu među jedva nekoliko medija koji nisu prorežimski u tom štabu.

Ali je onda u salu ušao nosilac naprednjačke liste i jedini čovek celokupne njihove kampanje. I sve je stalo.

Čudni naprednjaci i ranije obraćanje

Od kada smo Kaća i ja ušle u štab, svi naprednjaci, od protokola pa do sitnijih kadrova, obezbeđenja i kafe kuvarice, delovali su pomalo čudno. Mislile smo da je to njihov uobičajen odnos prema nama iz „Vremena“.

U sličnim situacijama su gotovo uvek glumili smetenost, koju sam uvek tumačila time da ne žele da budu nepotrebno nekulturni i prave scene, ali ni posebno ljubazni. Uvek bi nam, tako i sada, slali neverbalne poruke iz kojih bih shvatila da bi najviše voleli da im se ne obraćamo, da nešto ne pogreše u ophođenju. Odgovarali su prostim rečenicama i spuštali glavu. Mislile smo da je sve kao i uvek.

„Šef je već rekao. On će izaći večeras u 22, pre toga niko ništa ne govori“, jedva su nam rekli posle pet pitanja.

Ali je onda Ana Brnabić najavila „šefa“ pola sata ranije, pa je tako naprasno i prekinuto moje uključenje o vojničkoj i uštogljenoj atmosferi u SNS, ali i zabrani ulaska pojedinim medijima.

Foto: Screenshot

Lažno umorni Vučić

Vučič je ušao na binu bez posebnog izraza na licu, a iza njega su se naprednjaci osmehivali, ali onako, tek po koji, kao da se slikaju u vrtiću. Čula sam da i kolege u studiju komentarišu te čudne osmehe. Ispostaviće se da nam je utisak bio ispravan, bile su to kisele grimase.

Vučić se trudio da se drži državnički i preda vlast bez povišenog tona. Nije bilo one strasti u glasu kada priča o neistomišljenicima, nije hulio istim žarom, nije doslovno gestikulirao i upirao prstom u pravcu imaginarnog neprijatelja.

I dok je pričao kako se ne plaši odmazde i kako neće da se povuče u mišju rupu, zvučao je neuverljivo, kao da nema snage da sve pripremljeno izgovori.

Delovao je umorno. Ali ne od kampanje i fizičkog napora, već kao da mu je mrsko i mučno što to sve mora da izgovara. Želeo je da se sve što brže završi.

Usledio je neprijatni tajac više, deset ili dvadeset sekundi, a ja sam se uštinula i počela da hvatam beleške. Naprednjaci iza Vučića bili su ukipljeni, smrznutih lica, gledali su u daljinu. A tek režimski novinari – oni su bili u totalnom šoku. Videla sam barem tri nehotice ispale vilice i nečujno „auuuu“.

Pogledala sam Kaću, ona je već gledala mene.

Brže-bolje se Vučić trgao i naručio „Ruzmarin“, pesmu koja je obeležila naprednjačku kampanju. Muzika nije krenula, pa je dobacio da je taj što je trebalo da je pusti „možda već napustio stranku“.

To je bio znak za šalu, na šta su se kadrovi odledili i pali u trans od smeha na dugme. Siniša Mali poskočio je i pljeskao, Ana Brnabić nagla se od smeha celim telom napred.

Kako to već ide sa usiljenim kikotom, nije ostavljeno puno vremena za scenu i Vučić je poveo pevanje „Ruzmarina“ na suvo, bez muzike. Ali, ni taj deo koreografije bivši predsednik nije mogao dugo da trpi. Mogu da se zakunem da je i to požurio, gutao samoglasnike i vratolomno pobegao sa bine.

Foto: Marija L. Janković

Kragniranje Brnabić i Mrdića

Da li se onaj koji je trebalo da pusti muziku vratio ili je pak zamenjen, ali „Ruzmarin“ je krenuo i sa zvučnika. Sledećih nekoliko minuta gledali smo scene koje je malo ko u Srbiji video.

Jer to više nikoga nije posebno interesovalo, to je bio fajront. Kamere su reda radi snimale, a verovatno su brojni mediji tada već prikazivali uveliko slavlje Studentske liste.

Kako to već biva pred svaki fajront, neki naprednjaci nisu želeli kraj večeri. Tako se Ana Brnabić našla u zagrljaju poslanika Uglješe Mrdića. Pevali su tužno, svaku reč prenaglašavali, unosili se jedno drugom u lice ili se njihali malodušno dodirujući se čelima.

Kao da nisu želeli da pesma stane. Jer će nakon nje morati kući i poraz će biti stvaran.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!