Robotske sportske igre

Treba li da zapamtimo ime Tiangong Ultra? Samo ako planirate da se takmičite u nekom kvizu. Inače će to ime biti relativno brzo zaboravljeno iako je lik ostvario neverovatan rezultat, pretrčao je na dve noge sto metara za 9,39 sekundi, brže od svetskog rekorda koji drži Jusein Bolt. E, to ime znamo i pamtimo.

Ovaj rezultat postignut je na Svetskim igrama humanoidnih robota koje se po drugi put održavaju u Pekingu; prve su bile prošlog avgusta, pre tačno godinu dana. Na programu je bila 51 disciplina, od čega su tridesetak bile sportske, a takmičilo se oko dve hiljade robota iz 16 zemalja. Roboti su atletičare nadmašili u trčanju na sto i četiristo metara i skoku uvis. U skoku udalj zaostaju dva metra. Očekujte da to bude nadmašeno već dogodine, sudeći po napretku robota. Prošlogodišnji pobednik u sprintu, čijeg se imena ne sećamo, trčao je oko 20 sekundi na sto metara.

Pre trideset godina, tačnije 1996. i 1997. Gari Kasparov, tada neprikosnoveni svetski prvak u šahu, odigrao je dva meča protiv IBM kompjutera Big Blue. Prvi je dobio sa četiri prema dva, ali je drugi izgubio sa tri i po prema dva i po. I to je bio početak kraja popularnosti šaha. Pojavilo se nešto što može da pobedi čoveka i to po turnirskim pravilima pravljenim za ljude.

Treba li sada atletičari da se zabrinu? Ni najmanje. Čovek nikada nije bio atletski superiorno biće. Mnogo životinjskih vrsta trči brže, skače dalje i više i podiže teže nego čovek, a o mašinama da i ne govorimo. Čak i kada bi neka cepidlaka poželela da suprotstavi čoveka i čovekolikog robota u istu startnu ravan, čovek bi pobedio ako bi se poštovala turnirska pravila kao u slučaju šaha.

Roboti sprinteri mogu da trče, ali ne umeju da se zaustave tako da se trka okončava njihovim zakucavanjem u strunjaču posle čega im, najčešće, otpadaju delovi. Ili se zapale. To znači da ne bi mogli uspešno da istrče tri trke, kvalifikacije, polufinale i finale, što je uslov na svetskom prvenstvu ili olimpijskim igrama. Šta tek reći za doping kontrolu, obaveznu za takmičare, nezamislivu za robote barem u ovom trenutku. Da ne potežemo tek pitanje rodne opredeljenosti. Zvuči apsurdno dok se ne nađe na putu do medalje, pitajte šahiste.

To ne mora da znači da će se roboti zauvek takmičiti između sebe u Pekingu ili negde drugde. Njihova čovekolikost neminovno vodi ka tome da će u nekom trenutku odmeriti snagu sa ljudima, a verovatnije je da se to dogodi u sportovima sa loptom gde su snaga i brzina u drugom planu u odnosu na kreativnost, trik i vic. Sve i da ih opremite najboljom veštačkom inteligencijom, teško da će sačuvati Mesija koji ni sam ne zna na koju stranu će da krene u dribling.

Evo jedne hrabre teze. U narednih nekoliko godina vrlo verovatno će roboti ozbiljno zaigrati protiv ljudi, makar u egzibicionim mečevima. Tipujem da bi tenis mogao da bude prvi sport, odnosno sportovi sa loptom i mrežom, gde su ekipe razdvojene i nema fizičkog kontakta. Roboti bi krenuli od najnižeg ranga, pa i niže od toga, najpre bi igrali protiv ekipe inženjera koji su ih napravili, pa onda redom naviše. Ovim tempom razvoja bi verovatno za nekoliko godina dosegli nivo svetskih prvaka. Ti mečevi bi bili zanimljivi samo ako su egal, čim roboti krenu nadmoćno da pobeđuju, postaće besmisleni. U takmičarskom smislu. Ali će roboti postati neophodni u trenažnom procesu, naročito ako možete da ih programirate da igraju poput određenog tenisera, odbojkaša, možda i fudbalera.

Evo još smelijeg pitanja. Koliko vremena će proći dok neko ne dozvoli da fudbalski tim u svom sastavu može da ima dva robota? Nije to toliko infantilno koliko vam se čini. Tipujem da bi prvi na udaru bili golmani.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!