„Vreme za čekanje je isteklo. Imamo plan!“
Tako je pisalo u poslednjem elektronskom pismu koje su građani dobili od studenata u pobuni i gde se najavljuje „opšta mobilizacija“. Pismo je, jednim klikom, odaslato na stotine hiljada mejl-adresa.
Kao urednik njuzletera Međuvreme, i sada već veteran ovog načina komunikacije, pokušaću da objasnim zašto će mejling-lista biti najveća snaga studenata u kampanji i pripremi za kontrolu izbora.
Šta je njuzleter i kako se šalje
Njuzleter je, uopšteno, bilten koji se dostavlja elektronskom poštom. Može redovno, kao što Međuvreme stiže sredom u podne, a može i po potrebi, kao što čine studenti.
Njuzleteri se koriste za promocije, marketing, praktična obaveštenja ili kao novinarski proizvodi za sebe.
Ako biste probali da sa svog mejla pošaljete odjednom pismo na hiljade drugih adresa, verovatno se ne biste dobro proveli i bili biste pod sumnjom za prevarne radnje.
Zato se za slanje koriste platforme poput Mailchimp, MailerLite ili Brevo. U njima se njuzleteri slažu – tekst, slike, ankete… – i šalju na koliko god hoćete adresa istovremeno.
Do koliko ljudi studenti stižu mejlom?
U decembru su studenti saopštili da su, u samo jednom danu, prikupili preko četiristo hiljada „potpisa“ građana. Zapravo, to su bili kontakt-podaci koje su ljudi dobrovoljno ostavljali.
„Vremenu“ je, iz više izvora, potvrđena ta fascinantna brojka. Njome su pobunjeni studenti namah preskočili praktično sve stranke, pokrete i inicijative poput ProGlasa koje takođe imaju velike baze. Sve osim Srpske napredne stranke koja praktično ima sve o svim građanima, a nije joj ni teško.
Do danas je broj „potpisa“ koje su prikupili studenti samo mogao da raste, no to ne znači da će ih na kraju baš toliko biti u bazi mejlova.
Naime, neki građani nemaju mejl. Drugi imaju neaktivan. Ili su pogrešno napisali adresu, recimo sa gail umesto gmail. Ili im je „sanduče“ prepuno pa ne prima nove mejlove. O tome bi ovaj novinar mogao da napiše nešto u desetercu.
Dalje, ako se mejl i pošalje, to nikako ne znači da će biti otvoren, a kamoli pročitan. Pravilo je – što masovnija publika, to manja stopa otvaranja mejlova. No, moguće da ovde važnost stvari utiče da ljudi više čitaju.
Kako do akcije
U poslednjem njuzleteru, studenti ljude upućuju na upitnik gde ovi mogu uneti svoje podatke i prijaviti da li žele i mogu da budu kontrolori, članovi mobilnog tima, da tabanaju u kampanji ili pomognu donacijama.
Masovni njuzleter, dakle, funkcioniše po principu levka. Ogroman broj adresa, nešto manji broj ispravnih adresa, daleko manji broj ljudi koji čitaju šta im se šalje, još manji broj onih koji popune anketu pa još manji broj onih koji bi da se angažuju. I, na kraju, tek jedan deo onih koji će se stvarno i angažovati.
Drugim rečima, njuzleter živi od početne mase. Ako pretpostavimo da studenti imaju oko 400.000 mejlova u bazi, čak i kada bi se angažovalo samo 2,5 odsto ljudi – a to je jedan od četrdeset – bilo bi to deset hiljada ljudi!
To je već ozbiljna vojska za kampanju i izborni dan, posebno jer nije njuzleter jedini način mobilizacije.
Organizacija je majka uspeha
Platforme za njuzletere nude da se sabskrajberi (oni koji su prijavljeni na mejling-listu) podele u bezbroj grupa koje mogu da se presecaju.
Tako će studenti moći da odvajaju one koji su se prijavili za kampanju od vrata do vrata, od onih koji bi da doniraju hranu. Moći će da odvoje one iz Beograda, Požarevca i Leskovca u posebne gradske grupe i tako dalje.
To sve može da se programira, kako se ne bi radilo pešice. Nadalje se ljudima mogu slati posebni mejlovi – jedno kontrolorima, drugo onima koji nude donacije, sasvim treće onima koji do sada nisu otvarali mejlove.
Na kraju se (ovo je samo logična pretpostavka autora teksta) može doći do sasvim malih operativnih timova. Recimo, svi kontrolori u Užicu, pa onda još uže, kontrolori na tom i tom biračkom mestu u Užicu.
Oni se mogu povezati telefonom (pošto se u anketi u njuzleteru ostavlja i broj telefona), recimo u grupe na Viberu ili, još bolje, Signalu.
Naprednjaci čitaju
Njuzleter, razume se, nije super-tajni kanal komunikacije niti je za tako nešto predviđen. Sva je prilika da je dobar broj ljudi iz vlasti, policije i službi prijavljen na studentsku mejling-listu i da će se infiltrirati u razne grupe pomagača (ako već nisu).
Toga naprosto treba biti svestan. Poverljive stvari ostaju za četiri oka. Sve što se pošalje njuzleterom, pa makar i na par desetina adresa, iste sekunde može da bude rastrubljeno celom svetu.
Koliko to košta?
Platforme za njuzleter plaćaju se ili po broju sabskrajbera ili po broju poslatih mejlova u toku meseca. Za ovako veliku bazu, poput studentske, to košta oko 1.500 evra mesečno.
Nema jeftinijeg i efikasnijeg načina da se stigne do toliko ljudi – i to direktno u inboks, i to uz pristanak!
Čak i ako tek manjina redovno čita mejlove, nema tog njuz-portala koji može da garantuje da će neki tekst pročitati sto ili dvesta hiljada ljudi. Zapravo, takvi tekstovi su retkost. O tiražima novina da ne pričamo.
Gotovo da nema ni televizijske emisije koju će redovno gledati toliko ljudi, niti ima takve emisije na Jutjubu.
Uostalom, zamislite da hoćete 400.000 ljudi da kontaktirate iz kol-centra. Taman da se niko ne javi na telefon i potrošite po svega 15 sekundi na poziv, trebalo bi vam 200 volontera da osam sati okreću telefone! A ako računamo da se ljudi jave na telefon, onda bi tih 200 volontera imalo posla danima ili nedeljama.
Njuzleter se ne može cenzurisati
Na kraju, u Srbiji su masovni mediji uglavnom pod kontrolom vlasti. Ono resto kritičkih medija je pod drobilicom – guše se pre svega finansijski i zastrašivanjem, a bilo je i hakerskih napada. Uzgred, „Vreme“ se ne da, i tu borbu možete podržati ovde.
Nije nezamislivo – jer već se dešavalo drugde – da budu „zavrnute“ i društvene mreže. Mada, i sada one su haotičan način komunikacije, dobre za viralne snimke, loše kad se valja organizovati. Pogotovo jer se stalno mora podilaziti algoritmu.
Njuzleter je imun na to. Odvija se daleko od algoritama i svako bira da li hoće ili neće da dobija mejl. Još postoji direktna veza pošiljaoca i primaoca poruke.
Zato će njuzleter biti zlatna koka pobunjenih studenata u kampanji.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
