Povodom smrti Biljane Plavšić, „Vreme“ objavljuje tekst Tamare Skrozze „Apsolutni prijatelji“ iz 2009. godine, nastao u vreme kada je Plavšić, posle izdržane kazne, puštena iz švedskog zatvora i vratila se u Beograd
Biljana Plavšić, nekadašnja predsednica Republike Srpske i jedna od najistaknutijih političkih figura bosanskih Srba tokom rata u Bosni i Hercegovini, preminula je u Beogradu u 96. godini, objavila je Radio-televizija Republike Srpske. Sahrana bi trebalo da bude održana u Banjaluci.
Plavšić je pred Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju priznala krivicu za progon na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi. Tribunal ju je 2003. godine osudio na 11 godina zatvora.
Na slobodu je puštena 2009. godine, nakon što je odslužila deo kazne.
Prenosimo tekst Tamare Skrozze sa njom neposredno nakon što je puštena iz zatvora.
Tokom prethodnih devet godina, Biljana Plavšić nijednom rečju nije priznala lični doprinos za zločine u Bosni i Hercegovini. Naprotiv. „Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše“, izgovorila je u nedavnom intervjuu za jedan švedski list. Tako „nevina i čista“, vratila se u Beograd kao slobodna žena, završivši svoju zatvorsku karijeru mnogo pre nego što je moglo da se očekuje…
Dok se njeni ratno-politički partneri još zlopate bežeći ili se nadmudrujući s Hagom, Biljana Plavšić bi već ovog vikenda slobodno mogla da prošeta po Kalenić pijaci i na vreme završi pripremanje zimnice.
Uspešno dokazujući da žene mogu da budu praktičnije i inteligentnije od muškog roda, bivša predsednica Republike Srpske vratila se u Beograd 27. oktobra 2009, posle nepunih devet godina izbivanja. Iako joj ratne „zasluge“ nisu ništa manje nego „zasluge“ Radovana i Ratka, iako je osuđena za najteži ratni zločin, Plavšićeva je svoju zatvorsku karijeru završila pre nego što su je oni uopšte i započeli.
Bivša šefica Odeljenja za biologiju Univerziteta u Sarajevu, započela je političku karijeru 1990, kao članica kolektivnog Predsedništva BiH i predsednica Saveta za zaštitu ustavnog poretka BiH. Neposredno pred početak rata u BiH, podnela je ostavku na te funkcije i postala članica Predsedništva Republike Srpske, a kasnije i potpredsednica RS i članica Vrhovne komande oružanih snaga RS. Pošto je posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma Radovan Karadžić bio prinuđen da 1996. napusti političku delatnost, u predsedničkoj fotelji zamenila ga je upravo Biljana Plavišić.
Već tada predsednica pokazuje zavidnu pragmatičnost: računajući na međunarodnu podršku, ona „raskida s prošlošću“ i najednom postaje umerena, sklona saradnji i kompromisima. Iako je, u međuvremenu, i na izborima potvrđena kao predsednica RS, iz Karadžićeve Srpske demokratske stranke isključena je 1997. zbog unutarstranačkih sukoba. Zbog toga osniva Srpski narodni savez, a 1998. ponovo se kandiduje na predsedničkim izborima kao predstavnica reformske koalicije Sloga. Te izbore izgubila je od Nikole Poplašena, a i matična stranka će joj 2000. izglasati nepoverenje posle poraza na lokalnim izborima. Povlačenje s mesta poslanice u Skupštini RS 2000. godine biće i zvanični kraj njene političke karijere.
Pošto je bila u vrhu rukovodstva RS u vreme opsade Sarajeva, masakra u Srebrenici i svega što je obeležilo prvu polovinu devedesetih u BiH, Biljana Plavšić je 7. aprila 2000. pred Haškim tribunalom optužena za genocid, zločine protiv čovečnosti, ratne zločine nad bosanskim Muslimanima i Hrvatima i teške povrede Ženevske konvencije. U Hag dobrovoljno odlazi 10. januara 2001. i izjavljuje da nije kriva ni po jednoj tački optužnice. Garancije Vlade Srbije omogućile su joj da bude na slobodi do oktobra 2002, kada je ipak priznala krivicu. Bio je to čisti ćar: pošto je Plavšićeva priznala krivicu za zločin protiv čovečnosti, Tužilaštvo je povuklo optužbu za genocid i ostale tačke optužnice, pa joj je u februaru 2003. određena (po mnogima simbolična) 11-godišnja zatvorska kazna. Posle odslužene dve trećine kazne, Haški tribunal i švedska vlada odlučili su da je oslobode pre roka.
Tokom boravka u Švedskoj, Biljana Plavšić napisala je knjigu Svjedočenja u kojoj priča o ratnim delovanjima na prostoru BiH, političkim igrarijama u Republici Srpskoj, ali u kojoj se pre svega iz petnih žila trudi da svu krivicu za masakre, kriminal i sveopštu tragediju prebaci na Radovana Karadžića. U tom smislu, svedočila je i protiv predsednika Skupštine bosanskih Srba Momčila Krajišnika, kasnije osuđenog na 20 godina zatvora.
Takvo posipanje pepelom i pokušaj spiranja sopstvene krivice započeli su još tokom priznavanja krivice, kada je Sudskom veću, između ostalog, poručila: „Put i primjer Svetog Save su slijedile velike srpske vođe, čak i u današnjim vremenu, istrajno pokazujući plemenitost i dostojanstvo čak i u najtežim okolnostima (…) Na nesreću, naše rukovodstvo, uključujući i mene, napustilo je ovaj put tokom poslednjeg rata. Vjerujem da vam je jasno da sam se ja razišla s tim liderima – premda prekasno. Ipak, to rukovodstvo bestidno nastavlja da traži odanost i podršku našeg naroda. To se čini izazivanjem straha, govorenjem poluistina kako bi se ubedio naš narod da je svijet protiv nas. Ali, plodovi njihovog rada – tog rukovodstva –jasni su: grobovi, izbeglice, izolacija i ogorčenje prema cijelom svijetu, koji nas je odbacio zbog tih lidera.“
Ni u toj izjavi, a ni u kasnijim tumačenjima i objašnjenjima, Plavšićeva nijednom rečju nije priznala lični doprinos. Naprotiv. „Ja sam sebe žrtvovala. Nisam učinila ništa loše“, izgovorila je u nedavnom intervjuu za jedan švedski list. „Plavšićka ni u koga nije pucala i nikog nije ubila“, reći će njen jedini preostali politički prijatelj Milorad Dodik. U međuvremenu, šta ćemo s grobovima, izbeglicama, izolacijom, ogorčenjem? Ko je za to kriv? Po Plavšićevoj, to je krivica nekog drugog. Nekog ko je lično klao, silovao i pljačkao. Nekog ko je, za razliku od „nemoćne“ Biljane, mogao za sve to da zna, i ko je, opet za razliku od nje, to mogao da spreči. Ni luk jela, ni luk mirisala.
Sve to još bi i moglo nekako da se proguta, da se sama Biljana Plavšić nije potrudila da njen nacionalno-politički angažman ostane zapamćen za sva vremena. Ako ništa drugo, medijske arhive pamte da su deo imidža bivše predsednice bile i izjave kojih bi se svaki pristojan političar do groba stideo, a koje su (da nije bilo famoznog priznanja krivice) mogle da se tumače kao direktan put ka grobovima, izbeglicama, izolaciji i ogorčenju. Jedna od legendarnih jeste i ona po kojoj „postoji 12 miliona Srba, i čak i ako ih šest miliona pogine na bojištu, ostaće ih šest miliona koji će uživati plodove pobjede“.
U pratnji Milorada Dodika, Biljana Plavšić je u popodnevnim satima, 27. oktobra, s aerodroma otišla u svoj stan u Katanićevoj ulici na Vračaru.
Bivša predsednica bila je elegantna, ljubazna i nasmejana.
Javnost je blagovremeno obaveštena da će joj rodbina pripremiti vegetarijanski obrok i urmašice, a parking servis pobrinuo se da joj u Katanićevoj ne zasmetaju automobili parkirani na kolovozu.
Bosanski grobovi, silovane žene, sarajevske ruševine, izbegli i ratom uništeni ljudi, daleko su od Vračara, daleko od Biljane Plavšić, daleko od svih koji su je dočekali i koji su joj se obradovali.
Život, dakle, ide dalje. Kao da ništa nije bilo.
Tokom boravka u norveškom zatvoru Hinsenberg, Biljana Plavšić više se puta žalila na uslove svog zatočeništva. Zaboravljajući valjda za kakvo je delo osuđena, navodila je da joj je najteže bilo to što se „nalazi u zatvoru u kojem su osuđenice za najteža krivična dela, ubice i narkomani“.
Nekoliko meseci pošto je stigla u Norvešku, Plavšićeva je slomila ruku „posle incidenta sa zatvorenicama iz islamskih zemalja koje su je proganjale“. Kada je 2007. zatražila pomilovanje i puštanje na slobodu, bivša predsednica RS ocenila je u pismu švedskim vlastima da je „ponižena“ i da se bolje postupalo „s nacistima koji su bili osuđeni nakon Drugog svetskog rata“. Istovremeno, njena rođaka rekla je da „Biljana već dvije godine sama kupuje namirnice u kantini i kuha, jer joj je jedna od zatvorenica koja je izlazila iz zatvora rekla da joj pljuju u hranu“.
Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!
Spisak aboliranih se skriva do izbora kako ne bi izazvao gnev građana, smatra Akademski plenum, i traži objavljivanje 49 imena koji su Vučićevom odlukom na slobodi. Isti zahtev ima i Studentska lista
Bulevar Mihajla Pupina se nakon tri decenije više ne zove pogrešno – Mihaila, a autobusi koji voze do Ekspa biće prefarbani u boje ove izložbe, da bi po njenom završetku opet postali plavi
Prema navodima Pokreta ujedinjenih fantoma (PUF) policija u Zrenjaninu privela je njihove aktiviste Milana Minju Pernata i Petra Petrovića tokom skupa podrške listi Aleksandra Vučića
Došlo je vreme da Srbija postane kraljevina, smatra akademik Matija Bećković
Promena vlasti dovela bi do zaokreta u spoljnoj politici Srbije, uključujući uvođenje sankcija Rusiji i priznanje nezavisnosti Kosova, smatra Aleksandar Vučić
Razgovarao je sa kamenom za kupus i fotografijom Ilije Srdanovića. Požar u Niškoj tvrđavi proglasio je za delo veštačke inteligencije. Pohvalio se da mu ne bi bilo prvi put da nekom otima pištolj iz ruku
Režim neće da otvori biračka mesta u inostranstvu i tera ljude da glasaju – noću! Odsecanjem velikog broja birača, izbori su već sada i zvanično neregularni
Predstavnici bivšeg predsednika Srbije u dosadašnje dve TV debate na N1 su se dokazivali u tome ko će biti dostojan proslavljenog naprednjačkog bukača Vladimira Orlića. Nisu došli da razgovaraju, nego na verbalnu šutku
Predizborna kampanja i političko nasilje
Stvarne žrtve i Vučićevo glumatanje Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
