Zašto smo nas četvorica novinara iz “Vašington posta”, “Los Anđeles tajmsa”, Bi-bi-sija i “Politike” ušli u vazduhoplovnu bazu Došan Tapeh, na istoku Teherana? Šta smo videli na Aveniji Farahabad? U kom momentu su nam handžari bili pod grlom? Dok smo Bi-bi-sijevac i ja ulazili u zgrade i pentrali se po krovovima posmatrajući metež ispod nas, šta se desilo sa kolegom iz “Los Anđeles tajmsa” kojeg je spazio snajperista iz baze
Iran je danas u žiži najnovijeg u seriji sukoba po regionu Bliskog istoka, za koji kažu da ima pet godišnjih doba: zima, proleće, leto, jesen i – rat. Iran je bio odskočna daska moje profesionalne karijere.
Početkom jeseni 1978. u Beogradu sam napisao tri-četiri teksta o situaciji u Iranu koja se uzburkavala. “Politika” je odlučila da me pošalje za Teheran. Avio-kompanije su otkazivale letove. Našao sam jedan preko Atine, ali kada sam sleteo u grčku prestonicu, let za Teheran upravo je bio otkazan. U blagom očajanju uzeo sam avion za Karači. Biću bliže, a tamo ću videti šta ću.
Čekajući da se nekako prebacim do Irana, uspeo sam da dođem u kontakt sa begum Nusrat Isfahani, suprugom Zulfikara Ali Buta. Njen muž, tada već bivši predsednik i premijer Pakistana, sedeo je u zatvoru u Ravalpindiju optužen da je reformističkom agendom udaljavao zemlju od islamskih korena. U rezidenciji porodice bogatih aristokratskih zemljoposednika u Karačiju upoznao sam i ćerku Benazir. Pili smo čaj i poklonila mi je knjigu o ocu, koji će biti obešen 1979. Ona će 1988. postati prva žena premijer jedne većinski muslimanske zemlje, ali je ubijena 2007.
IZMEĐU DVE VATRE U TEHERANU
U Islamabadu sam našao let za Teheran. Kada sam stigao, hotel “Interkontinental” već je bio gotovo pun. Blizu hiljadu novinara iz celog sveta. Bio sam jedini iz Jugoslavije. Nisam bio svestan privilegije da izveštavam o događaju koji će zaokupiti toliku pažnju i da će magnitude islamske revolucije kroz decenije koje su dolazile određivati sudbinu ne samo Bliskog istoka već i globalnog sveta, podići tenziju između hrišćana i muslimana, zaoštriti odnose sunita i šiita, uticati na cenu nafte…
Svašta sam tada doživeo. Prozapadni režim šah-in-šaha Mohameda Reze Pahlavija, njegovo raskalašno bogatstvo i surovost tajne policije Savak brojali su svoje poslednje dane. Ajatolah Ruhola Homeini, koga je kralj-nad-kraljevima proterao iz zemlje, promovisao je koncept velajet-e fakih po kome sveštenici – iako je to suprotno tradicionalnom šiitskom učenju – mogu da preuzmu političke uloge ukoliko utvrde da vlast vlada protivno interesima naroda.
Monotoni glas starca asketskog izgleda i bele brade pod crnim turbanom šalje poruke koje će označiti jednu od najvećih promena 20. veka. Na ulicama Teherana su stotine hiljada ljudi. Generalni štrajk parališe zemlju. Dogodilo se da sam u jednoj od velikih avenija bio uhvaćen na brisanom prostoru između demonstranata i vojske. Jedini mogući zaklon našao sam u oko pola metra dubokom kanalu kojim se voda sa severa sliva ka jugu grada, između kojih je razlika u nadmorskoj visini veća od 900 metara.
Demonstranti su nešto ljutito uzvikivali i lagano išli ka vojnicima. Onda je komandir naredio da se puške stave na gotovs. Paljba iznad glava. Ljudi nastavljaju. Posle prvog rafala u “živo meso” ulicom odjekuju krici. Mrtvi i ranjeni se sklanjaju da bi se napredovanje nastavilo. Ponovo pucnji, ponovo isto. Treći put vojnici nisu poslušali naredbu. Ljudi im prilaze, daju cveće i fotografije ajatolaha Homeinija.
Ostavio sam narod i vojsku da se grle i prebacio se preke neke ograde. U dvorištu sam upao u šedrvan. Polumokar i promrzao vratio sam se u hotel, i tada sam za sva vremena naučio kakvu silu ima narod kada mu dogori. Proporcionalnu ugnjetavanju i ponižavanju kojem je bio podvrgnut. Upoznao sam jedan od najtvrđih naroda, koji više nisu mogli da zaustave ni policijski čas ni mrtvačnice koje su se punile.
Bunt kojim je Homeini upravljao fokusirao se koliko na šaha Rezu toliko i na Amerikance. Ne samo zbog njihove slepe podrške šahu već i radi osvete za ulogu Vašingtona u rušenju patriotskog režima dr Sadeka Mosadeka 1953. Mržnja je, pokazuje se to na raznim mestima, najpristupačniji od svih agensa jedinstva. Iranu je Amerika i danas neophodna kao neprijatelj. Americi oboleloj od “strateškog narcisizma” potreban je Iran, jer često zapada u fikciju o “manifestu sudbine”, o “božijoj misiji” sistema koji je vrhunski domet čovečanstva.
TITO I DVA I PO MILENIJUMA PERSIJSKOG CARSTVA
Otputovao sam za Širaz da bih video Persepolis. Drevna ceremonijalna prestonica Persije koju je Darije Prvi počeo da gradi 512. godine stare ere. Takt-e Džamšid, Presto Džamšida, kako je persijsko ime grada, srušen je 330. Kažu da je to bila osveta Aleksandra Makedonskog zbog Kserksovih razaranja Atine 150 godina ranije. Ruševine koje su ostale na platou podsećaju na Aleksandra i veličinu Persijskog carstva. Pod stalno prozračnim nebom impozantno deluju bareljefi koji, poput stepeništa Apadana, pričaju istoriju Persije i njena tadašnja 23 vazala, od Indije do Etiopije.
Oktobra 1971. tu je obeleženo dva i po milenijuma persijskog carstva. Desetinama svetskih lidera podignute su kuće koje su spolja delovale kao šatori. Obišao sam onu u kojoj je boravio Josip Broz. Potrudili su se da nabave predmete YU folklora. Ušao sam u rezidenciju šah banu, Farah Dibe. Imao sam i fotografiju iz caričine kade pozlaćenih slavina, ali ko zna gde je završila.
Kakva raskoš usred pustinjske visoravni… Posađeno je drveće i cveće, a iz Evrope je stiglo 50.000 ptica pevačica. Pripreme su trajale godinu dana. Iz Pariza je transportovano 18 tona hrane. Uvezeno je 12.000 flaša viskija. Čak 135 žena godinu dana je šilo 70 metara dug stolnjak za glamurozni banket. Šah je naručio 250 blindiranih automobila kako bi goste prebacili od aerodroma do Grada šatora. Više od 500 miliona dolara rasutih za samo dva dana ekstravagantnog slavlja.
Vladari dinastije Pahlavi imali su svoj Presto sunca. Poslednji, Reza, krunisan je u Teheranu na Paunovom tronu 1967, u palati Golestan koja je ozbiljno oštećena tokom nedavnih izraelskih bombardovanja. Zlato, srebro, hiljade dijamanata, safira, rubina, smargada, bisera… Bleštava svetlost koja stvara auru nebeske veličine – odakle je Reza verovao da mu je poslata vladarska moć.
Bezobrazna raskoš iz 1001 noći. Presto u obliku platforme težak je 1150 kilograma čistog zlata i sadrži 230 kilograma dragog kamenja. Kada su kasnije, posle revolucije, islamske vlasti otvorile poseban muzej, gledao sam šahovu krunu sa ukupno 1144 karata dijamanata, dijademe, zlatno posuđe i zurio u fascinantni globus prečnika 45 centimetara, izrađen od 45 kilograma zlata i optočen sa 51.000 dragulja. Mora i okeani u smaragdima. Kopno u ogromnim rubinima. Iran, Britanija, Francuska i delovi Juže Azije prikazani su u dijamantima.
Slučajnost je stalna pratilja istorije, pa je tako bilo i 16. januara 1979, u danu za koji će se vremenom ispostaviti da je označio kraj moćnog 25-vekovnog persijskog carstva.
Sudbina je htela da zajedno sa dvojicom kolega odem do aerodroma “Mehrabad”. Svi letovi bili su otkazani, vazdušni prostor zatvoren, a odjednom se u nebo uzdiže plavo-beli “boing” 727. Za pilotskim komandama, saznaće se kasnije, sedeo je poslednji vladar dinastije Pahlavi. Krenuo je na put u izbeglištvo, u kome će posle lutanja između Egipta, Maroka, SAD i Paname umreti u Kairu 1980.
HOMEINI I TAKSISTA KOJI NIJE LUDI NOVINAR
Samo dve nedelje kasnije na isti aerodrom je sleteo iznajmljeni “džambo” Er Fransa, iz koga je izašao veliki ajatolah Ruhola Homeini, čovek neobične harizme i arhitekta onoga što će biti upamćeno kao prva islamska revolucija na svetu.
U novinarstvu nekada imate sreće. Nekada vam okrene leđa. Oko tri miliona ljudi zakrčilo je Teheran besomučno uzvikujući “Alah je najveći”. Nas petorica kolega napravili smo minipul. Svako je imao svoj sektor, a dogovor je bio da razmenimo informacije po povratku u hotel. Tako je i bilo. Sa napisanim izveštajem čekao sam da me stenografi pozovu u utvrđeno vreme, u 15h po teheranskom vremenu. Ništa. Minuti prolaze. Ništa. Gledao sam u telefon kao u totem. Lupao ga pa onda preklinjao da zazvoni. Ništa. Moj očaj je bio neopisiv. Najvažniji dan posle nedelja i nedelja u Iranu, a mog izveštaja nigde u “Politici”. Kasnije sam saznao da su se stenografi nervirali koliko i ja, ali nisu mogli da se probiju kroz zagušene telefonske veze.
U Teheranu je još vladalo opšte bezvlašće. Zaveden je policijski čas. Narod je odgovorio podizanjem barikada. Krvave bitke po južnim i centralnim kvartovima Teherana nisu izbegnute. Nekoliko ambasada, među njima SAD, Britanije i Jugoslavije, okupirale su grupe koje su se identifikovale kao revolucionarni levičari, ali su se brzo povukli.
Nas četvorica novinara, kolege iz “Vašington post”, “Los Anđeles tajms”, bi-bi-ija i moja malenkost, čuli smo da su u vazduhoplovnoj bazi Došan Tapeh, na istoku Teherana, kadeti i tehničari postali prva vojna formacija koja se priklonila Homeiniju. Unutar baze su tog 10. febuara počele borbe sa brigadom “džavidana”, “besmrtnika” šahove imperijalne garde.
Krenuli smo. Hotelski taksista nas je vozio neko vreme, a onda je, suočen sa ljutitom i uzbunjenom masom koja se slivala ulicama, samo rekao: “Ja dovde, nisam ludi novinar”. Žene i deca su punili džakove zemljom i peskom pa su njima, po svim pravilima urbane gerile, pregrađivali Aveniju Farahabad. Civili su raznosili oružje. Grad je bio preplavljen plakatima kako koristiti automatske puške.
Odmah smo bili okruženi. Kolege Amerikanci su na jakne prišili kanadsku zastavu, da ne bi iritirali Irance. Britanac je sledio tradiciju svojih sunarodnika koji se uvek snađu. Ja nisam imao nikakve kamuflažne oznake, ali mi je bilo jasno da pozivanje na Jugoslaviju, Tita ili nesvrstavanje neće biti od velike pomoći.
U jednom trenutku, toliko kratkom da nisam imao vremena ni da se uplašim, pod našim vratovima stajali su ozbiljni handžari. Muškarac koji je držao nož pod mojim grlom bio je namrgođen. U trenutku se okrenuo i uključio u bučnu debatu kojoj smo očito bili povod. Opasnost da zbog nesmotrenog pokreta postanem kolateralna žrtva njegove rasprave bila je sasvim realna.
Pustili su nas. Produžili smo do baze. Da bismo imali bolji uvid, podelili smo se u grupe po dvojica. Bi-bi-sijevac i ja ulazili smo u zgrade i pentrali se po krovovima posmatrajući metež ispod. Kada smo se posle nekoliko sati vratili u hotel, vladao je tajac. Kolegu iz “Los Anđeles tajmsa” spazio je neki snajperista iz baze i pogodio direktno u srce. Bio je dopisnik svog lista iz Atine i ostavio je troje dece. Namah je stvoren fond solidarnosti. Koliko ko može. Ja sam za fond Džoa Aleksa Morisa juniora dobio priznanicu na 50 dolara. U Beogradu su kasnije odbili taj trošak. Sada mi je baš drago.
SMRT DRUGA EDVARDA KARDELJA
Šahovi generali su pokušali da spasu nespasivo. Armija prvo nije mogla, a zatim ni htela da zaustavi promenu. Deset dana nakon ajatolahovog povratka, posle “deset dana iranske zore”, 11. februara 1979, vlada je podnela ostavku. Radio Glas revolucije objavio je kraj monarhije i persijskog carstva. Prvi put u novije vreme jedan radikalni prevrat izveden je u ime islama. Stvorena je Islamska Republika, sasvim jedinstven eksperiment stvaranja teološke republike kakvu nisu poznavali ni svet ni 14 vekova islama. Bila je to jedna od najbržih revolucija u istoriji. Sve se dogodilo za samo četiri meseca. Svi autoritarni režimi gube kredibilitet postepeno, onda padnu naglo.
Mene je ponovo potrefio maler. Imao sam opširan tekst za prvu stranu jer se radilo o definitivnom raspletu prvorazrednog svetskog događaja. Izveštaj je odličan, rekao mi je sutradan stenograf. Štampan je na 15. ili 17. strani, ne sećam se tačno. Molim? Da, da, to je bila prva strana informativnog dela novine. Sve ispred je bilo posvećeno smrti druga Edvarda Kardelja. Umro je 10. februara.
Homeini je umro 4. juna 1989. i počiva u velelepnom mauzoleju na jugu Teherana, na putu od međunarodnog aerodroma koji nosi njegove ime. U staklom ograđenom prostoru, smešten je jednostavan grob prekriven zelenim plaštom. Njegov Iran i dalje živi u skladu sa krilaticom Vox populi, vox dei (Glas naroda, glas Boga).
VOŽNJA KROZ TEHERAN
Šahov Iran bio je jedno od tri najjača američka utvrđenja u Aziji. Homeinijev Iran je država kojoj je antiamerikanzam jedan od ključnih delova revolucionarnog identiteta. Članica “Osovine zla2, kako je Iran opisao Džordž V. Buš i danas definiše svoje interese suprotno poziciji “velikog sotone”.
Iran je svoju vojnu moć proširio Bliskim istokom oslanjajući se na razne šiitske saveznike od Iraka i Jemena, do Sirije i Libana. Upravljao je “Osovinom otpora”. Lansirao je satelite u kosmos, a balističkim raketama produžava domet sejući strah po Izraelu, do koga su i doprle juna 2025. i februara/marta 2026, kao odgovor na američko-izraelski napad. Islamska Republika nametnula se kao moćna sila koja je umnogome promenila svet, Bliski istok posebno.
Pogrešne su bile sve zapadne procene da je islamska revolucija samo “incident”, posle čega će se Iran svakako vratiti modernizmu i sekularizmu. Teokratija se ne odriče ambicije da, ako treba i silom, život svoja 94 miliona stanovnika uređuje u skladu sa striktnim uvažavanjem islama i njegovih zakona. A možda je zemlja na pragu nepovratnog “revolucionarnog procesa”, kako kaže iranska nobelovka za mir Širin Ebadi.
Iran je velika zemlja, prostrana koliko Britanija, Francuska, Španija i Nemačka zajedno. Jedna od najvećih civilizacija sveta. Ranije sam video sveti grad Kom i Persepolis, a tek u kasnijim odlascima, a bilo ih je pet-šest, imao sam priliku da vidim Esfahan, Prestonicu pola sveta. Opčinila me je raskošna lepota šah Abasove džamije. Zaobljena kubeta i elegantni lukovi skrivaju retku akustičku tajnu: kada uzviknete sa obeležene tačke u centru, , možete da čujete kako se u visinama lomi eho vašeg glasa, i to najmanje desetak puta, brojao sam. Još mi odzvanja u sećanju kad sam uzviknuo Boško.
Istraživao sam Teheran, gde šiitska svetilišta vraćaju svoj tirkizni odsjaj nebu iznad visokih vrhova Alborza, sa kojih se sliva grad neobične energije, kontrasta i stalnih promena. Sveprisutne slike strogog ajatolaha Homeinija i njegovog nedavno likvidiranog naslednika Alija Hamneija podsećaju na moć vere u Islamskoj Republici, ali život ima svoje tokove po orijentalnim bazarima, čajdžinicama ili internet kafeima.
Krajem 2023. u jednom restoranu stajala je okićena božićna jelka, nešto nezamislivo deceniju ranije. Na urbanom i bogatom severu grada, čije se stanovništvo od milion pre pola veka uvećalo deset puta, posle velikih protesta 2022. upadljivo veliki broj devojaka odbija da nosi hidžab.
Arhitektonski simbol Teherana podignut je 1971. kao Šahjad kula, ali elegantni spomenik vladavine šaha Reze od vremena obaranja monarhije poznat je kao Azadi, Kula slobode. Danas novi, 435 metara visok toranj, Bordž-e Milad, pruža divan pogled na teheranske horizonte, ako nisu zaklonjeni izmaglicom smoga – ili dimom eksplozija izraelskih i američkih raketa koje su nemilice razarale grad početkom 2026.
Jednom sam, mislim 2017, čekao da napolju popusti vrućina, iako se užareni vazduh lakše guta jer je vlaga izuzetno niska. Prijatnije je na severu, tamo gde pompezne ograde od kovanog gvožđa čuvaju raskošne palate ograđene visokim zidovima, gde muškarci voze “mercedese” i “poršee”, a imućne Iranke se prikazuju po supermodernom tržnom centru “Paladijum”. Na jugu je upečatljiv svet Kur’ana: sumorno crni čadori žena iz tradicionalističkih porodica. Način na koji se oblače nepogrešiv je barometar.
Vožnja kroz oštre socijalne razlike severa i juga svojevrstan je demanti egalitarističke prirode islamske vere, a saobraćaj kao da potvrđuje Šekspirov zaključak da u svakom haosu ima sistema. Automobili se “guraju” kao i ljudi. Milion motociklista poput rojeva osa nadire sa svih strana. Ženama je zabranjeno da voze motocikle, ali slobodno upravljaju automobilima. Žene-taksisti mogu da voze samo žene, mada žene mogu da uđu u taksi čiji je vozač muškarac. Što je auto skromniji, veća je verovatnoća da ga vozi muškarac.
Prelazim ulicu, što je posebna vrsta avanturizma, i stižem do Velikog bazara, pokrivenog lavirinta deset kilometara uskih prolaza kroz koji se tiskaju ljudi, zaprege, kolica. Teheranski je jedan od najvećih bazara u ovom delu sveta, kome je trgovina kolektivni DNK zapis.
POLITIKA JE JEDNO, ŽIVOT DRUGO
Oštrači makaza, majstori za mašine za šivenje, prodavci šerpi i šrafova, čadora i čajeva. Naravno pistaća, najboljih na svetu. Posebno kada su premazani rastvorom od šafrana. Tezge začina, tekstila, zlata i srebra. Uzimam od uličnog prodavca čašu gustog crvenog soka od nara, svetog ploda mnogih religija, voća koje je sveto zoroastrijanskoj veri, za koju je simbol besmrtnosti duše, religiji većine Persijanaca pre nego što je došao islam.
Idem tamo gde su na vuni, vuni-svili ili čistoj svili zanatlije još od 16. veka ispisivale slavnu istoriju persijskih tepiha. Vešt prodavac – a svi su vešti – uvukao me je u dućan. Naučio sam da nikada ne pokažem koji tepih mi se dopada. Vlasnik je bolji psiholog od mene. Valjda je primetio kako su se zenice proširile na svileni “Kom” koji se preliva od tamno do svetlozelenog. Svaki čvor kao da ima neku svoju priču. Naracija istorije, tradicije i folklora. “Vidim odmah da ste znalac. Znate šta je dobro”, kaže isto što i svakom strancu. “Daću vam dobru cenu.”
Rasprostire ispred mojih nogu svilenu raskoš satkanu u Komu. Oduvek sam više voleo tepihe koji su imena dobili po gradovima – Isfahan, Kašan, Kerman, Kom, Nain, Širaz, Tabriz – nego nomadske ćilime. Milion ljudi, mahom dečaka ili devojčica, bavi se danas tkanjem tepiha i ćilima. Iran drži 20 odsto svetskog izvoza tepiha. Onaj iz Koma je u mom domu. Za cenu ne pitajte. A zašto su toliko skupi kada nema turista? Zato što je Irancima tepih – zlato. Investicija. Osiguranje za ne-daj-bože crne dane.
Nešto dalje prodaje se svež kavijar. Proizvođači sa Kaspijskog mora imaju samo 15–20 minuta da dragoceni tovar izvade iz jesetre, propuste kroz filtere, usole i spakuju u konzerve koje će poslati širom sveta. Deo završi po ovim malim radnjama, a kupac mora da ga utroši za najviše dva dana.
Sa kavijarom je i počelo moje putešestvije Iranom: glavni kuvar “Interkontinentala” je u vreme mog boravka 1978. bio neki Pančevac. Kada je čuo da je jedan od novinara iz Jugoslavije, doneo mi je punu teglu čuvene “beluge”. Odlazio sam više puta u teheransku ulicu Manuheri. Većinu prodavnica antike drže Jevreji, čija je zajednica i dalje jedna od najvećih na Bliskom istoku. Pitam prodavca kako kao Jevrejin može da živi u zemlji čija bi vlast da uništi “cionistički entitet” i da njegov narod protera u more. “Politika je jedno, život je sasvim normalan.” Nisam do tada znao da jevrejska zajednica ima jedno zagarantovano poslaničko mesto u Medžlisu, parlamentu.
Iran varljivo deluje kao šiitski monolit prekriven crnim čadorima žena i namrgođenim bradatim muškarcima koji po ulicama stalno nešto viču. Svi su izuzetno gostoprimljivi. Politika je jedno, život je drugo, što reče onaj antikvar iz Ulice Manuheri.
Najbogatiji čovek na svetu pretnjom je odgovorio na vest da demokrate pripremaju istrage protiv njega ako pobede na izborima za Kongres. Mask je poručio da ko pokrene sukob s njim treba da zna da će „otkriti ko zapravo povlači konce”
Sud u Novom Meksiku naložio je „Meti” da plati 25 milijardi dolara zbog obmane korisnika Fejsbuka u vezi sa privatnošću. Državni tužilac Raul Torez poručio je da je presuda signal celoj Silicijumskoj dolini.
Jučerašnji dan (21.oktobar) u Tirani bio je relativno miran, ali razlog je kiša. U utorak su demonstranti bacili molotovljeve koktele na kabinet premijera Edija Rame. On i dalje poziva na dijalog, dok studentski protesti potresaju zemlju
Za život pod objektivima i mikrofonima građani Srbije mogu da zahvale opremi iz zemlje koja ima 700 miliona kamera i čije mere totalitarnog nadzora fasciniraju Velikog vođu više i od kineskih robota koji igraju “moravac”
Nekadašnja Trampova advokatica tvrdi da je Grenel propustio da uplati donaciju njenog supruga Kenedi centru, što on odbacuje
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Obruč koji oko Ćacilenda steže Studentska lista sve je uži. Jer sve je više razmađijanih ljudi koji lažnog proroka vide kao ono što jeste: uličnog opsenara koji zavađa Srbiju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
