Najbolje bi bilo da se dometi ove pozorišne sezone zaborave

„Šta su pozorišta kriva – nisu ona ništa kriva“ –  rečenica je koja mi je prvo prošla kroz glavu kada sam pogledao temu* kulturne rubrike portala „Vremena“ , o broju premijera u beogradskim pozorištima u tekućoj pozorišnoj sezoni. Međutim, da li je baš tako?

Slikovita anegdota

Stara pozorišna anegdota iz vremena samoupravnog socijalizma je dolazak novog direktora u pozorište. Njega su postavili dekretom i, umesto bezbednog posla nastavnika  odbrane i zaštite, postao je neko ko bi trebalo da komanduje pozorišnim brodom. Na prvom sastanku sa sekretarom pozorišta postavio je pitanje šta su to premijere a šta reprize i koliko koštaju. Podatak ga je zaprepastio: jedna premijera koštala je više stotina hiljada. „A koliko košta repriza?“  – zapitao je . „Ona ne košta ništa.“  „Odlično! Radićemo onda reprize“  – novi direktor je rešio problem.

Najlakše bi bilo reći da se ništa ne menja i da je „sve isto pod kapom nebeskom“. U jednoj pozorišnoj sezoni neka pozorišta rade bolje i prave bolje predstave, u istom periodu druga pozorišta rade slabije – i tako ide u krug. Ali, zapravo, to nije tako. Za uspešnost jedne pozorišne sezone u Beogradu i Srbiji odgovorne su brojne komponente – od finansijskih do političkih, od repertoarskih do kadrovskih, od umetničkih do tehničkih… koje stavljaju finalni pečat. Bez ozbiljnije analize i proučavanja uzročno – posledičnih veza, neuspesi i nekvalitet se obično zaboravljaju i lako praštaju – ali, u dužem vremenskom periodu, sve to ostavlja ozbiljne posledice na pozorišni rad.

Nezapamćeno nasilje

Proteklu kulturnu sezonu obeležilo je nasilje prema članovima različitih umetničkih organizacija i studentima umetničkih fakulteta. To je nezapamćeno novijoj kulturnoj istoriji Srbije. Svako bi jednostavno rekao da nema kreativnosti bez slobode. Međutim, u državi koja ima vrlo ozbiljne probleme u organizaciji i održavanju društvenih funkcija ništa nije bitno, pa ni pitanja o tome kolika je nova produkcija srpskih pozorišta i kakav je efekat pozorišnog rada na društvenu klimu i ambijent.

Ispočetka stidljivo, a zatim sve glasnije, progovorilo se o smanjenim sredstvima za pozorišnu produkciju, o izostanku konkursa za savremeno stvaralaštvo, o cenzuri koju vlast sprovodi nad umetnicima i umetničkim organizacijama. I, dok su u „boljoj prošlosti“ pozorišta godišnje imala od šest do deset premijera  (o čemu bih mogao da lično svedočim), sadašnja brojka je ispod dve.  U svemu tome, nedovoljno se govori o tome koje predstave, festivale ili umetnike država finansira  – više, manje ili uopšte ne finansira. Potom, zašto se pravi takav izbor i ko je odgovoran za takvu raspodelu budžetskih sredstava koja su sakupljena od svih građana Srbije.

Šta se favorizuje

Jednostavnim prelistavanjem naslova premijera i kulturnih događaja lako je utvrditi da se uglavnom podržavaju projekti koji su vezani za prošlost, tradicionalne vrednosti i restauraciju pseudo-istorijskih tumačenja dalekih vremena koja bi trebalo da budu uzor stanovnicima haotične i dezorjentisane zemlje u kojoj živimo. Ministarstvo kulture, kao najvažniji finansijer, izdvaja velika sredstva za minorne projekte lokalnih zajednica, birajući svoje pozorišne uprave kojima će dodeliti sredstva, neumorno tražeći svoje interpretatore među piscima, glumcima i rediteljima.

Umesto da teško stečene uspehe iz prethodnih decenija uzimaju kao normu ispod koje se ne ide, uprave pozorišta  idu linijom manjeg otpora. Jeftinije je – kako je to njihov nekadašnji socijalistički predak odlučio – raditi reprize. Pritom, zaboravlja se da pozorište u „hladnom pogonu“  košta više stotina miliona dinara (plate zaposlenih, materijalni troškovi…). Trend deprofesionalizacije  se nastavlja praksom da svi mogu da rade sve: jedan te isti umetnik može biti reditelj, glumac, pisac, koreograf i tako dalje.

Neke uprave pozorišta, uprkos budžetski limitima, pokazuju spremnost za povećanjem broja premijera, hrabro ulaze u koprodukcije – uz upitan kvalitet.  Ocena je da tekućoj sezoni reditelji nisu dosegli izuzetne umetničke domete, da je savremeni tekst gotovo zanemaren,  a ni sama pozorišta nisu stvorila čvrste, a pogotovu ne moderne programe.

Na pitanje „ zašto je tako?“, odgovor je sleganje ramenima. Da li sve treba da se sruši da bi se nešto pokrenulo? Da li  je neko kriv? Da parafraziramo Andrića: „Na kraju ispade da niko nije kriv. Ali neko mora biti KRIV. Jer ako niko nije kriv – onda je svet kriv. Zemlja. Ljudi. Bog! Takva strahota ne pada sama od sebe. Takav užas se rađa iz pohlepe, iz ćutanja, iz smeha tamo gde treba vrištati… Ako ne sud… Onda pamćenje“.

Zaboravimo ovu sezonu

Bolje bi bilo da se dometi ove sezone zaborave, a da se pozorišta usmere na uvećanje kvaliteta produkcije. To je moguće i sa mizernim budžetima – ali pažljivim odabirom repertoara i autorskih timova, a pre svega jasnim planovima upošljavanja pozorišnih ansambala. Jer, pozorišni ansambl nije spisak imena na pozorišnom portalu, već skup kreativnih pojedinaca spremnih da brane profesiju. Pokazali su to, u više navrata.

Znam da je teško voditi pozorište, posebno onima koji su „gurnuti“ na rukovodeće položaje za koje nisu pripremljeni znanjem i iskustvom i to u društvu u kojem kompetencija predstavlja neprijateljsku reč. Ali, prema onom što svedočimo na predstavama koje se odigravaju pred prepunim gledalištima – ovo je vreme kada se u pozorištu postavljaju pitanja i traže kreativni odgovori koji se teško dobijaju na drugim mestima. Bio sam iskreno oduševljen kreativnošću i veštinom sa kojom je to sinoć učinila glumica Jelena Jovičić prilikom izvedbe glavnog songa u mjuziklu Brodvejske vragolije koji sam režirao pre nekoliko godina. Puno sreće u drugom delu godine!

*Tekst „Devet pozorišta u Beogradu realizovalo je prosečno 1,7 premijeru ove sezone“ objavljen na portalu „Vremena“ 18. aprila, pokrenuo je temu o odgovornosti za ovakvo stanje na ovdašnjoj sceni. Nakon Željka Hubača, dramskog pisca i dramaturga Narodnog pozorišta, koji je o tome pisao 20. aprila u tekstu „Da li su za propadanje pozorišta krivi samo Selak, Bokan i Baja“, objavili smo 22. aprila  tekst „Kakve su posledice sve goreg finansiranja pozorišta” Aleksandra Milosavljevića, pozorišnog kritičara, teatrologa i dramaturga

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!