Javna rasprava o Nacrtu zakona roditelj-negovatelj: Šta je dobro, a šta ne

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja najavilo je da javna rasprava o Nacrtu zakona o roditeljima-negovateljima počinje u petak (17. aprila) i traje do 7. maja.

Ministarstvo je pozvalo sve zainteresovane građane i udruženja da učestvuju u javnoj raspravi, te da primedbe, predloge i sugestije dostave najkasnije do 7. maja putem obrasca koji je dostupan na njihovom sajtu.

Najavljeno je da će u okviru javne rasprave biti održana i dva okrugla stola, 21. aprila u Beogradu i 28. aprila u Subotici.

Zašto je pomoć neophodna

Za ovaj zakon roditelji teško bolesne dece bore se godinama. Porodicama je potrebna pomoć, pre svega materijalna.

Foto: FoNet/Aleksandar Barda

Roditelji dece sa smetnjama u razvoju, zbog svakodnevne brige o detetu, često nisu u mogućnosti da se zaposle i rade. Troškovi života ostaju izuzetno visoki zbog lečenja i nege dece.

Ovaj zakon roditeljima bi omogućio novčanu zaradu u iznosu od 65.000 dinara, penziono i zdravstveno osiguranje i pružio im sigurnost.

 Ali, trenutni nacrt predmet je i brojnih kritika.

Gde nastaje problem

Otac dvoje dece sa invaliditetom i predsednik Regionalne alijanse za cerebralnu paralizu Nikola Čulić, kaže da iako je jasno da su roditelji u teškoj situaciji i da treba hitno reagovati da im se pomogne, ne treba po svaku cenu prihvatiti pomenuti zakon.

„Mi, kao udruženje, ćemo uvek podržati struku. Ovde struka ukazuje na velike manjkavosti tog zakona u nekoliko konkretnih tačaka”, objašnjava on.

Prvi problem je moguća diskriminaciju ostalih osoba koje su negovatelji. Zakon prepoznaje samo roditelje kao negovatelje, a ne i ostale članove porodice. Tako pomoć ne može da dobije, na primer, sestra, koja vodi računa o bratu.

„Drugi veliki problem je što se roditelji stimulišu da sa decom ostanu u kućama, umesto da se nalazi rešenje kako da se naša deca integrišu u društvo. Cilj valjda treba da bude da se dece osamostale što je više moguće. Šta će biti kad nas kao roditelja ne bude?”, pita Čulić i dodaje da je potrebno razvijati usluge u zajednici, poput personalne asistencije.

„Vreme” je i ranije pisalo o važnosti personalne asistencije kao usluge socijalne zaštite dostupne svim osobama sa invaliditetom.

„Ima jedan dosta emotivan aspekt ovoga. Ako razgovarate sa odraslim ljudima koji imaju očuvane mentalne kapacitete, koji imaju recimo cerebralnu paralizu, oni vrlo otvoreno govore o tome da nisu želeli da se život njihovih roditelja svodi samo na brigu o njima”, priča Nikola.

Foto: FoNet/Marko Dragoslavic

Međutim, možda najveći problem je što pomoć ni ne mogu da dobiju svi roditelji dece sa smetnjama u razvoju, već samo oni koji su nezaposleni.

„Pričamo o naknadi od 65.000 dinara, to je minimalac. Imate roditelja koji su obrazovani, radno sposobni, koji mogu da doprinesu društvu – ne da zarade minimalac, nego da zarade neku normalnu platu. Vi ste sad izvukli te roditelje iz njihovih struka i dali ste im da rade nešto za šta nisu stručni, da neguju bolesnu decu. Zašto? Zato što eksploatišete njihovu ljubav prema deci. Jer da – to je moje dete, uradiću sve za njega”, objašnjava Nikola.

Dodaje da država ima na raspolaganju i druge mehanizme kako da pomogne porodicama.

„Već imamo tuđu negu i pomoć, koja može da se poveća, ako je stvar u tome da se da minimalac roditeljima. Država već ima zakon, kroz koji to može da uradi”, zaključuje predsednik Regionalne alijanse za cerebralnu paralizu.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!