Kako se rađa taj još jedan dan

Iz samog naslova izložbe Kraj sveta i još jedan dan aktuelne u Salonu Muzeja grada Beograda, krije se suština stvaralaštva mlade po godinama, a izuzetno značajne i autentične umetnice Kristine Pirković. Živimo u beznađu, u modernom Armagedonu, večito zapitani o sveopštoj ljudskoj odgovornosti, a nadu budi taj – još samo jedan dan.

Foto: Promo/Vladimir Popović

Njen svet je autentični univerzum metaforičnih prizora, pažljivo postavljenih mizanscena, kao i reminiscencija na Renesansu, anatomske i biblijske teme i narative. Ona je i plod višegodišnjeg promišljanja, istraživanja i strpljivog građenja takve poetike – nedefinisane u vremenu – kojom nas umetnica moralno osvešćuje. Uvek stilski dosledni, angažovani pogledi na prošlost, koju Kristina oblikuje i prilagođava po sopstvenim pravilima, kao i samorodna mitologija, prožeti su stalnom brigom za čoveka.

Dve etape

Skladnom postavkom su objedinjene dve etape Kristininog opusa, Veliki kreator i Šume, kojima dominiraju slike monumentalnih formata, crteži, kao i nekoliko (neočekivanih) apstraktnih skulptura – koje se tematski međusobno prožimaju a smeštene su u različite pejzaže – imaginarne i realne, devastirane i doživljene.

Umetnicu sam upoznala pre deceniju, kao svršenu studentkinju kragujevačkog FILUM-a. Skromna, nenametljiva, pokazala je neutoljivu žeđ za crtežom  renesansnog i fantastičnog manira, koji će se kao krvotok, kao esencija postojanja, zadržati i u narednim godinama stvaranja. Posle crtačke monohromije, usledile su uljane slike, na početku smirenog kolorita, da bi poslednjih godina došlo do kolorističke zrelosti.

Foto: Promo/ Marija Konjikušić

Likovna dela iz serije Veliki kreator imaju akcentovane izdeformisane fizionomije glavnih likova, koji su platili svoju humanost u apokaliptičnim pejzažima renesansne perspektive. Unose uznemirenost i zapitanost kod posmatrača, a prostorne raznolikosti i nesrazmernosti daju dinamiku naoko statičnim kompozicijama.

Pored tih vinovnika stradanja i nesvakidašnjeg pristupa sakralnoj tematici, kao i neizostavnog repetitivnog rekvizitarijuma detinjstva (kojim unosi nenadanu vedrinu), Kristina Pirković u kompleksne kompozicije figuralnog mnoštva uvodi i dominantne crne, katkad i manično istačkane likove i detalje, kao i apstraktne finese – ali time ne potišava prepoznatljivu ikonografiju. Te crne figure, nekad dominantne i u pokretu, a najčešće kao posmatrači – nose u sebi nešto suštinsko i bolno blisko.

U Kristininoj samorodnoj mitologiji nezaobilazani momenti su prepleti bestijarijuma kompleksnih hibrida – pacolikih s ljudskim glavama, oživljenih lutaka, insektoida i nadrealnih kreatura – dobroćudnih i zloćudnih, preobraženih, jedinstvenih. Precizni anatomski modeli su takođe bitni elementi svake slike.

Pomenuti atributi utkani su i u recentnu, nešto mirniju seriju slika Šume, gde mizansceni kao pozadinu imaju beli, brojgelovski snežni pejzaž, akcentovan crvenim detaljima. Šume su u psihologiji simboli nesvesnog dela ljudske ličnosti, što može da se poveže s Kristininim stvaralaštvom, ali bih pre rekla da su u ovom slučaju utočište, odraz čovekove veze sa prirodnim i animalnim. U toj atmosferi prepoznajem i vezanost za arhetipsko. Sintezom viđenog i imaginarnog, gradi kompozicije neočekivanih situacija, gde bića šume dobijaju posebne uloge. Ona su raznorodna, realistična i minuciozno naslikana. Lisice, zečevi i jeleni su prefinjenih čula, uglavnom nas direktno posmatraju, a neki su tihi pratioci i saučesnici.

Plavi i crveni zečevi

Posebno bih izdvojila plave i crvene zečeve, magične posrednike između pojavnog i onostranog.

Tu su i nezaobilazne lutke, umetničina stalna spona s detinjstvom, kojom sintetizuje čovekov apatični univerzum i dečje osećanje da je sve dozvoljeno i moguće.

U moru usamljenosti koje nas preplavljuje, u Kristininim šumama nismo samo posmatrači, već se poistovećujemo s naratorima, jer nam bude osećaje duboke ljudske žudnje za pripadanjem i povezivanjem.

Poseban kuriozitet postavke Kraj sveta i još jedan dan su dve apstraktne slike koje kao da su uvećani fragmenti figurativnih, a prate ih objekti-skulpture, skladnih a asocijativnih oblika.

U oba ciklusa vidljive su snažne paralele i parabole sa filmom i književnošću. Vilijam Blejk, Alehander Hodorovski, ali i Duško Radović samo su neka od imena na čije opuse Kristina promišljeno reaguje u kompleksnim kompozicijama.

Pulsirajuća snaga vizuelnog identiteta koju nosi pseudostvarnost i fantastika u višeznačnom stvaralaštvu Kristine Pirković je stalna igra perspektiva i simbolike. Onoga što je bilo i što bi moglo da bude. Ne posmatra prošlost kao nešto konačno, već je ona za nju aktivna sila koja prolazi metamorfoze… i rađa taj još jedan dan.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!