Gest iranskih fudbalerki koje su odbile da pevaju himnu pokazuje jednu staru političku istinu: autoritarne vlasti ne zadovoljava samo poslušnost. One zahtevaju i javni dokaz lojalnosti. Upravo zato tišina ponekad postaje najopasniji oblik političkog otpora
Ponekad je za politički skandal dovoljno samo – ćutati.
Upravo to se dogodilo na Azijskom kupu za žene u Australiji, kada su reprezentativke Irana stajale tokom intoniranja himne svoje države, ali je nisu pevale. Nije bilo transparenata, nije bilo protesta, nije bilo velikih gestova. Samo tišina. Kako su preneli međunarodni mediji, igračice su već označene kao „ratni izdajnici“ u iranskim državnim medijima, što je izazvalo ozbiljnu zabrinutost za njihovu bezbednost po povratku u zemlju.
Na prvi pogled, teško je razumeti razmere takve reakcije. Šta je zapravo uradila ta grupa sportistkinja? Ništa spektakularno. Samo nisu pevale.
Ali upravo u toj jednostavnosti leži politička snaga tog čina.
Autoritarni režimi imaju jednu strukturnu potrebu: njima nikada nije dovoljna samo poslušnost. Oni zahtevaju i lojalnost — i to lojalnost koja mora biti javno potvrđena. Zato su himne, ceremonije i nacionalni rituali toliko važni: oni su način da država proizvede sliku zajednice u kojoj svi govore istim glasom, potvrđuju simboličku putanju kojom svi treba da se kreću.
Himna je zato mnogo više od pesme. Ona je trenutak u kojem država proverava da li telo zauzima mesto koje je za njega predviđeno, da li stoji kako treba, da li glas učestvuje u kolektivnom horu, da li subjekt potvrđuje zajednicu onako kako vlast to zahteva. Autoritarna moć ne funkcioniše samo kroz zabrane i kazne. Ona funkcioniše i kroz rituale. Kada svi pevaju, zajednica izgleda neupitno. Problem nastaje kada neko odluči da ćuti.
Tišina tada postaje politički čin.
Ona razotkriva jednu važnu činjenicu: pripadnost nije nešto što se može proizvesti naređenjem. Zajednica nije prirodna činjenica nego politička konstrukcija koja mora stalno da se ponavlja i potvrđuje. U trenutku kada neko odbije da učestvuje u tom ponavljanju, pukotina postaje vidljiva.
U poslednjim godinama vidimo još jednu zanimljivu političku činjenicu: mnoge od takvih pukotina otvaraju upravo žene.
Setimo se da je u Iranu pre četiri godine to bila Mahse Amini koja je skinula hidžab na ulici i pokrenula ogromne solidarne proteste na koje je režim brutalno odgovorio. U Belorusiji su tokom protesta protiv režima Aleksandra Lukašenka upravo žene organizovale masovne marševe, često noseći cveće kao znak nenasilnog otpora. U Avganistanu, uprkos brutalnoj represiji talibana, male grupe žena i dalje izlaze na proteste i zahtevaju pravo na obrazovanje. U Rusiji su među prvim javnim glasovima protiv rata bile feminističke inicijative koje su pokretale žene.
Slični gestovi pojavljuju se i u demokratskim društvima, gde sportistkinje ponekad koriste simboličke trenutke kako bi izrazile politički stav. Kada je američka ženska hokejaška reprezentacija osvojila olimpijsko zlato 2026. godine, igračice javno su odbile da učestvuju u tradicionalnom prijemu kod predsednika Donalda Trampa u Beloj kući, pozivajući se na neslaganje sa njegovom politikom. Nije bilo demonstracija ni spektakularnih protesta — samo odluka da se ne pojave.
U svim tim slučajevima pojavljuje se isti obrazac: žene često preuzimaju politički rizik koji mnogi drugi više nisu spremni da preuzmu.
Jedan razlog je očigledan. U mnogim društvima žene već žive pod stalnim političkim nadzorom — nad telom, reprodukcijom, kretanjem i radom. Kada je svakodnevni život već politički regulisan, granica između privatnog i političkog postaje porozna. Otpor se tada često pojavljuje u svakodnevnim gestovima.
Ali postoji i dublji razlog. Nacionalizam gotovo uvek podrazumeva i određeni režim kontrole nad ženskim telima. Žene se predstavljaju kao simboli kulture i moralnog poretka zajednice, pa njihovo ponašanje i izgled postaju način na koji država pokušava da materijalizuje sopstveni identitet.
Zato neposlušnost ženskih tela često dobija posebnu političku težinu.
Tišina iranskih fudbalerki upravo je jedan takav gest.
One nisu držale politički govor. Nisu imale transparente. Samo su stajale i ćutale. Ali upravo ta tišina razotkriva jednu ključnu slabost svake autoritarne politike: ona zavisi od toga da svi učestvuju u ritualu.
Kada neko odbije da igra svoju ulogu, makar i na trenutak, to dovodi u pitanje autoritarni poredak.
U svetu u kojem se patriotizam sve češće meri spektaklom — zastavama, pesmama i ceremonijama lojalnosti — možda je najsubverzivniji politički čin upravo onaj najjednostavniji: odbiti da učestvuješ u onome što se od tebe očekuje.
Iranske fudbalerke su pokazale koliko takav čin može biti moćan. U svetu u kojem vlada apsolutni zahtev za aktivnošću, vidiljivošću i dobijanjem glasa, one su pokazale kako ponekad je za politički otpor dovoljno samo jedno: ćutati.
Evropa je trenutno na prvom mestu u svetu po uvozu naoružanja koji se ustrostručio, a u Poljskoj porastao čak za 852 odsto. Tržište odražava rastući strah Evropljana od rata, rezulztat je istraživanja Stokholmskog instituta za istraživanje mira
Modžtaba Hamnei, sin ubijenog ajatolaha Alija Hamneija, nasledio je oca na mestu vrhovnog verskog vođe Irana. Izrael i SAD su ga unapred stavili na listu za odstrel. Šta znači njegovo naimenovanje
Saudijska Arabija je prijavila prve žrtve nakon napada, Izrael više od 3400 ciljeva, dok vlada u Bernu smatra da američki i izraelski napadi na Iran predstavljaju kršenje međunarodnog prava
Rat Amerike i Izraela protiv Irana ušao je u deveti dan nakon jutrošnjeg izraelskog udara na južni Liban i iranskog napada na postrojenje za desalinizaciju u Bahreinu. Incidenti ugrožavaju civilno stanovništvo i ključnu infrastrukturu, dok obe strane prebacuju odgovornost
Napad na školu u Minabu doveo je do smrti više od 100 devojčica. Predsednik Tramp optužuje Iran, ali istraživačka analiza Njujork Tajmsa ukazuje na američko učešće u napadu
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Ćacilend 6. marta slavi prvi rođendan. Naprednjačka okupacija Pionirskog parka govori sve o režimu Aleksandra Vučića. I mnogo o onima koji se protiv njega bune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
