Nije tajna (barem među filmofilima) da holivudski studiji koji i dalje mare za Marvelove ili DC hiperbučne i silno razmetljive akcione spektakle, reditelje regrutuju iz sfere arthaus izraza, ali ti reditelji, odmah, dobijaju senke u vidu izvođača rediteljskih radova koji, umesto njih, umesto tih “napecanih” režisera, režiraju produkciono i zanatski zahtevnije akcione segmente. Doda li se tome vest da je rediteljka Nija DaKosta – u čijem dotadašnjem opusu pronalazimo sasvim drugačiju poetiku: Mala šuma (2018) i Kendimen – pobegla sa snimanja (poslednjih dana) sasvim nepotrebnog Marvelovog naslova Kapetan Marvel 2 (2023) kako bi (na lokacijama u Velikoj Britaniji) krenula da snima Hedu (2025), sve to govori dovoljno o stanju uma te autorke, ali još više o poziciji filmskih stvaralaca koji nastoje da se izbore za status autora, a potom da taj status i zadrže unutar onoga što se još davnih dana konstituisalo kao industrija.
Film 28 godina kasnije: Hram kostiju u rediteljskom viđenju Nije DaKoste deo je šire franšize koja 2003. godine započinje filmom 28 dana kasnije, po scenariju Aleksa Garlanda i u režiji Denija Bojla, da bi se 2007. nastavilo flmom 28 sedmica kasnije u režiji Huana Karlosa Fresnadija, a onda je prošle godine (dakle, dvadesetak godina docnije) stigao 28 godina kasnije, ponovo sa Bojlom i Garlandom na samom čelu autorske kolone. 28 dana kasnije: Hram kostiju, koji je pred poklonike i ostale gledaoce stigao samo šest meseci nakon prethodnog filma predstavlja središnji deo trilogije koja je započeta lane, i ovoga puta je autor scenarija Aleks Garland, dok je završni deo trilogije (fomalno pentalogije) ponovo režirao Deni Bojl (da podsetimo, reditelj i filmova Trejnspoting, Malo ubistvo među prijateljima, Milioner iz blata, Sunce…).
Nija DaKosta, u neku ruku begunica i samoizgnanica iz Holivuda, junački se prihvatila da režira središnji deo trilogije. Na sreću, nije samo do hrabrosti – jer očito je da ovde ima i dubokog promišljanja, vrhunski “ispečenog” zanata, zrele samosvesti o mogućem i poželjnom, kao i neprikrivane kinofilske strasti prema prethodnicima i uzorima, a sada, eto, i savremenicima i saradnicima. Na sve to, prvih desetak minuta Hrama kostiju donekle zbunjuje čak i upućenije i zagriženije gledaoce, jer nakon osetno holivudiziranog rada Denija Bojla (28 godina kasnije), Nija DaKosta na trpezu iznosi film koji je i narativno i dramaturški sveden. A onda se susrećemo s istinskim testom za prekaljenije filmoljupce: oni manje isključivi (a osvešćeniji) shvatiće da je reč o samoizabranoj i samosvesnoj estetici koju je slabo ko zbilja očekivao od ovog filma. Jednostavnije govoreći, Hram kostiju je postavljen kao digresivni rukavac koji u žižu stavlja zlosrećnog i zblanutog Spajka. Takva postavka otvara prostor za još nekoliko odvažnih intervencija koje se, na izvestan način, “rimuju” s Hedom (po Ibzenovom dramskom izvorniku).
Hram kostiju zauzima veoma intrigantnu i svežu “busiju” koja lako korespondira sa narcističkim ludilom onih koji upravljaju savremenim društvima, odnosno ruše ih. Naime, 28 godina kasnije: Hram kostiju podno sveg grafičkog nasilja, koreografisanog ludila i kinetički zavodljivljivog krvoprolića u prvom planu, dovoljno jasno i glasno poziva na preispitivanja mogućnosti kontrole narativa, čak i kada taj narativ hrli u čvrst i neizbežan zagrljaj ludila (bilo da dolazi spolja ili iznutra). Ništa od ovoga se ne odnosi na malog Spajka koji nastoji da radi ono što neznatni civili jedino i mogu u uslovima surove borbe za sopstveni život, a sa slabim izgledima za krajnji trijumf: on preživljava. Samoproklamovani propovednik smrti i razaranja, ser Džimi Kristal (igra ga Džek O’Konel, uvek (i zauvek) u vrhunskoj formi), u završnom činu krvave tragedije u hodu će morati da prekraja i preoblikuje svoje učenje. Doktor Kelson, pak (ponovo u tumačenju vidno nadahnutog Rejfa Fajnsa), svojevrsni okovano-neokovani Prometej, pokušava da bude aktivan, pa mora da se prestrojava i da improvizuje, posebno kada se nađe na korak od farmakološkog izuma koji bi barem nekome mogao da donese spas, ali i on, zapravo, sve ubedljivije tone u vlastito ludilo. Paralela između ta dva lika ukazuje i na njihovu otvorenu oprečnost – Džimi Kristal, čak i u trenucima kada se čini da mu je jasno da se njegovo maleno kraljevstvo ubrzano kruni, ostaje veran svom paklenonaražastom manijakalnom i nezauzdanom nasilju, dok doktor Kelson, kao najtragičniji od svih tragičnih aktera, vezu sa čovečnošću održava uz pomoć takozvanog životu pod (kakvim-takvim) kiošobranom popularne kulture. Taj momenat nije, međutim, tek ukras, nego sugestivno podsećanje koliko nam je zapravo malo (od) života dato i šta u takvim okolnostima može da nam posluži kao oslonac, a šta kao uteha.
Na ovom mestu valja primetiti da je Nija DeKosta, premda “dođoškinja” s druge strane Atlantika, ovaj svoj film vezala za baštinu britanske pop-kulture, te se jasno prepoznaju omaži i reference na nasleđe britanskog igranog stvaralaštva osmišljenog i skrojenog po kapacitetima i potrebama tamošnjih televizija. U krajnjem zbiru, DaKosti se nedvosmisleno mora odati priznanje za to što se odlično (i odlučno) izborila sa nezgodnom pozicijom rada na središnjem filmu u planiranoj trilogiji, pa još i pod teškom senkom vrsnih autora čije je mustre, u izvesnoj meri, morala da prati, kao što je morala da se izbori i sa očekivanjem publike kojoj je povratak Denija Bojla na zombi teritorije probudio gledalačke apetite.
