Kantorov teatar ljubavi i smrti

Godine 2025. obeležena je 50. godišnjica premijere predstave Mrtvi razred Tadeuša Kantora. Ta predstava je bila početak nove etape u pozorišnom radu ovog poljskog umetnika – Teatar smrti – koja je imala ogroman uticaj na postdramsko pozorište širom sveta. Između ostalog, pokazala je kako se pozorište može baviti traumom i sećanjima.

...

Uspeh predstave Mrtvi razred pozorišta Kriko 2 iz Krakova na festivalu u Edinburgu 1976. kao i laskavo priznanje za najbolju predstavu godine, pokrenulo je svetsku turneju u okviru koje smo je videli i na 11. Bitefu, čiji je podnaslov bio “Posle avangarde”. Trinaestoro učesnika obučenih u crnu pogrebnu odeću sedelo je u drvenim klupama, pod nadzorom Čistačice – Smrti i portira. Razred su činili starci koji su sa sobom nosili školske torbe, lutke dečaka i devojčica, rekvizitu za torturu i nadzor.

Između mrtvog razreda i publike sedeo je i kretao se Tadeuš Kantor, ceremonijal-majstor i reditelj, obučen u crno i određivao je ritam izvođenju predstave. U nizanju vizuelnih elemenata predstave nije bilo početka ni kraja; slike nemogućeg povratka u izgubljeno detinjstvo smenjivale su se sa lekcijama, zdravicama, plesom, paradom… Jedan od nezaboravnih momenata predstave bio je ulaz davno umrlih učenika koji, uz verziju starinskog valcera Fransoa, sa sobom nose ili vuku svoja davno umrla ili izneverena “ja”.

U “teatru smrti” mrtvi učenici i lutke trebalo je da stvore distancu, odnosno željeni šok iz kojeg se, po Kantoru, rađa pozorište. Glumci su u tom teatru posvećeno i disciplinovano igrali telima i licima ono što je u pozorištu izuzetno teško igrati – karikaturu. Govorili su drugačijim, “osakaćenim” jezikom ne štedeći ni sebe, ni likove koje su igrali, niti publiku. Pritom, bez objašnjenja gde, kada i kako su živeli i umrli likovi koje tumače glumci.

“Za mene nije najvažnija forma, već njena snaga… I tako, osim oblika, Kantorovi delo i delatnost su potraga za izuzetnom snagom. Njegov rad pokazuje intenzitet, entuzijazam, snagu njegovog zalaganja i snagu njegovog intelekta. Njegov rad je duboko ljudski. U pozorištu neki sijaju kao svetiljke: sav Kantorov rad je kao to svetlo”, pisao je o Kantoru jedan od najvećih, reditelj Piter Bruk.

Među poljskim umetnicima, zajedno sa Jeržijem Grotovskim, Kantor se smatra jednom od najvažnijih ličnosti pozorišta 20. veka. Međutim, za razliku od Grotovskog koji je razvio pozorišnu metodologiju, Tadeuš Kantor je stvorio teatar koji je jedinstven i u sebi dovršen. Njega, naprosto, nije moguće imitirati. Knjiga Kantor Kšištofa Plješnjaroviča (izdavač Clio) ukazuje na snagu Kantorovog stvaralaštva i brojne perspektive koje povezuju njegov život i delo.

Bio je veliki avangardista, umetnik kraja 20. veka, ali je uspeo u nečem posebnom: transformisao je poljsku zavičajnu mitologiju u nešto univerzalno. On nije imao problem s tim što je rođen u provincijskom galicijskom štetlu Vjelopolje, odakle je “crpeo” mitologiju poljskog Amarkorda. Bez obzira na poljski jezik, Mrtvi razred je strancima bio jasan, ali šta je publici u Njujorku značila njegova predstava Vjelopolje, Vjelopolje? Kantor je bio ekstremno nacionalan, ali razumljiv. Njegove “staromodne poljske slike” na velikim svetskim pozornicama bile su krug fantoma naše prošlosti, ali istovremeno i predznak naše budućnosti.

U nemogućnosti da dešifruju njegove predstave, pojedini kritičari su citirali manifest Teatar smrti samog Kantora, koji je rekao da je želeo da stvori “sferu slobodnog događanja” i sugerisao da je predstava “alegorija haotičnog društva”, ili su se slagali u konstataciji da je “predstava divlja i lepa, ali o čemu se tu zapravo radi?” Neki su pokušavali da njegove predstave povežu sa pozorišnim tekstovima S. I. Vitkijeviča, ali su morali da odustanu uz ocenu da je Kantorovo slikarsko obrazovanje rezultovalo predstavom koja je “niz živih skulptura”.

Pozorište Kriko 2 je imalo trupu bez formalnog glumačkog obrazovanja. Za Kantora nije bilo razlike u glumčevom radu; to je znanje velikog umetnika. Bio je veoma težak čovek za sve i gledajući ga na probama, imali smo osećaj da su njegovi glumci i saradnici u stalnoj dilemi da odu ili ostanu. Taj “inspirisani tiranin” umeo je da isprovocira adrenalin glumačkog ansambla. Bio je nezadovoljan njima, sve dok nisu potpuno razumeli da ne vredi pretvarati se i da treba da mu daju sve.

Kantor je “režirao” glumce prema onome što želi. Nemačka filmska ekipa koja je snimala rad na predstavi Neka crknu ti umetnici bila je na stalnim kriznim sastancima. Njihovu dilemu je razrešio glavni kamerman rečima: “Ako svi vi odete, ja ostajem. Potpuno sam fasciniran radom ovog čoveka i ovo je jedinstvena prilika u mom životu da sarađujem sa tako visokim nivoom umetnosti, tako da ću ostati u svakom slučaju”.

Kantor je bio konstantni provokator: “Umetnost ne kreiraju ministarstva niti institucije, već umetnici”. Pred “eksplozijom slobode” – kako se 1989. govorilo o Poljskoj – nije krio strahove: “Konačno imamo slobodu, treba da bude euforije, a ovde nikome nije ni do čega. Pa čekao sam, toliko sam čekao da neko od ovih političara bar jednom izgovori reč umetnost. Nikada. Nikada nisam čuo tu reč. Ovi političari misle da su predvodnici. Oni nikad nisu predvodili. Mickijevič, Vispjanski, veliki umetnici su predvodili, a ne neki tamo političari. Oni će izgubiti, izgubiti”.

Pred smrt, 1990. godine, Tadeuš Kantor je proširio formulu svog pozorišta: “Dosta se pisalo o mom Teatru smrti, o njegovoj atmosferi, o njegovom umetničkom načinu izvođenja, mnogo smo napisali, kritičari i ja sam. Na kraju svog rada dodao sam drugu reč: LJUBAV. SMRT i LJUBAV, oboje se moraju prihvatiti. SMRT je neopozivo zatvaranje VRATA; LJUBAV slavi svoj praznik, svoj večni ritual. I u njemu je prisutna SMRT”.

O tome svedoči ova dragocena knjiga.