Srbija kobajagi ide u EU: Tapkanje u mestu i koraci unazad

Da su se obistinile najave Aleksandra Vučića iz prethodne decenije, Srbija bi danas bila članica Evropske unije (EU), ili bi makar bila na samom njenom pragu. Umesto toga, dvanaest godina od početka pregovora, zemlja tapka u mestu.

Četiri godine – nula otvorenih klastera. Tako izgleda napredak Srbije ka EU od decembra 2021, kada je otvoren klaster četiri.

Na istom nivou u pregovorima Srbija je ostala i nakon decembra 2025, pošto joj, iako su neki očekivali suprotno, nije otvoren klaster tri. Tako, Srbija koja je pregovore započela 21. januara 2014, ostaje na 22 otvorena od 35 pregovaračkih poglavlja, sa svega dva privremeno zatvorena. I to ona koja se otvaraju i zatvaraju istog dana.

A kako će biti za godinu dana? Hoće li 2026. doneti pomak – otvaranje novog klastera, zatvaranje još nekog poglavlja, ili će pak rezultat ostati isti? Sagovornici „Vremena“ nisu optimistični.

Trenutni zastoj ili obrazac?

U 2026. ulazimo posle još jedne u nizu propuštenih godina, i to se više ne može zvati „trenutni zastoj“ nego obrazac, smatra Dragana Đurica, generalna sekretarka Evropskog pokreta u Srbiji (EPuS).

„Od 2021. se vrtimo u krug. Vlast govori o tehničkoj spremnosti, dok Evropska komisija i Evropski parlament identifikuju ozbiljan reformski zastoj i demokratsko nazadovanje, a države članice gledaju političku realnost gde nema dovoljno poverenja da se napravi sledeći korak“, kaže ona.

Realnost je, dodaje, da bez vidljivog političkog zaokreta prema EU i merljivih rezultata u vladavini prava, slobodi medija, izbornim uslovima, spoljnopolitičkim i bezbednosnim pitanjima, 2026. lako može biti još jedna godina sa malo ili nula bodova.

Foto: AP Photo/Jean-Francois Badias, File

Bez ružičastih naočara

Ni očekivanja Nebojše Lazarevića iz Centra za evropske politike nisu ružičasta.

„Srbija ne samo da je nekada prednjačila u evropskim integracijama, već sada klizi ka dnu lestvice. Uz to, ona je jedina država koja je ikada pregovarala o članstvu u EU, a da nema pregovarački tim. Ovo je već treći ministar za evropske integracije koji tu čudnu činjenicu ne primećuje“, kaže Lazarević.

Srbija je pregovarački tim imala, ali je on ukinut 2021. Tada je odlukom Vlade osnovano Koordinaciono telo za vođenje pregovora.

Pregovarački tim je, prema Lazareviću, bio stručan i vodio pregovore u dobrom smeru. U sadašnjem koordinacionom telu i u Vladi, međutim, on ne vidi ni stručni kapacitet ni političku volju da se situacija na evropskom putu Srbije promeni nabolje tokom 2026.

Šta je zakočilo proces?

Na putu ka EU Srbija je, prema oceni sagovornika „Vremena“, sama sebi stala na put.

„Višegodišnji zastoj je posledica suštinskog problema: Srbija formalno-deklarativno drži evropsku retoriku, a u praksi vodi politiku koja je često suprotna evropskim standardima”, smatra Đurica.

Evropska komisija, prema njenim rečima, iz godine u godinu ponavlja iste ključne kritike, a ovog puta ton je oštriji jer se više ne radi o sporom napretku već o jasnim znakovima nazadovanja u oblastima koje su temelj članstva u EU.

„Ključni problem nije manjak znanja ili kapaciteta, nego manjak političke volje vlasti da se reforme sprovedu do kraja, i to tako da promene životnu realnost, a ne samo propise“, kaže ona.

I u tehničkom smislu, smatra ona, postoji isti obrazac: neke regulative i zakoni se usvajaju, ali njihova primena ostaje nedosledna; institucije postoje, ali su pod političkim pritiskom.

„Napredak postoji u tragovima, često u formi proceduralnih koraka i obećanja, ali suštinski je prespor i previše često poništen drugim potezima vlasti. Zato pregovori stoje, jer EU ne gleda samo ‘štiklirane’ mere, nego smer u kom društvo ide“, pojašnjava Đurica.

Prema Lazarevićevim rečima, izuzetno je loše kada jedna zemlja godinama dobija ocene poput ‘umeren napredak’ ili ‘nema napretka’, kao što je slučaj Srbije.

„To su ocene za zemlje koje tek ulaze u proces stabilizacije i pridruživanja. Po prvi put dobijamo i ocene da je došlo do nazadovanja. Nije urađen domaći zadatak“, kaže Lazarević.

Na putu ka EU, Srbija je na tom mestu bila još pre više od decenije i po – proces stabilizacije i pridruživanja sa EU formalno je započela potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) u aprilu 2008. godine, a SSP je stupio na snagu 1. septembra 2013.

Prema Lazarevićevim rečima, loše ocene koje Srbija dobija u domaćoj javnosti često se prikrivaju političkom pričom – da je sve posledica odnosa prema Rusiji ili pitanja Kosova.

„Da su reforme rađene, da nije bilo nazadovanja u oblasti vladavine prava – ili još bolje, da je bilo stvarnog napretka – klaster tri bi sigurno bio otvoren“, smatra Lazarević.

Četvorogodišnja zaglavljenost i kako dalje

Proces je, kako ocenjuje Lazarević, faktički zaglavljen još od 2021. godine.

Iako nije optimista da će se situacija uskoro promeniti, on procenjuje da bi Srbiji, uz stvarnu političku volju, bilo potrebno oko dve i po godine da ispuni sve zahteve i okonča pregovore.

„Kada bi došlo do mentalne promene i stvarne želje da se nešto uradi, reforme bi se relativno lako sprovele. To je danas pre svega tehnički posao. Ali taj ‘svič u glavi’ se ne dešava i zato nisam optimista“, kaže on.

Otvaranje klastera nije automatizam i nagrada za administrativno usvojene papire, već je potrebna suštinska promena.

„To je politička odluka 27 država članica EU koje traže dokaz da je evropski put stvarna državna politika, a ne PR kampanja ili strategija namenjena samo za povlačenje novca iz evropskih fondova bez realnih promena i boljitka koje proces evropskih integracija treba da donese građanima“, kaže Đurica.

Ako, pored tehničke pripremljenosti, ne bude primene medijskih zakona, funkcionalnog i legitimnog REM-a, verodostojnog biračkog spiska, fer izbornih uslova, jasnih koraka u normalizaciji odnosa sa Prištinom, usklađivanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, ne postoji šansa da se proces odledi, dodaje ona.

„Bez toga, očekivati otvaranje klastera znači očekivati da EU ignoriše sopstvene standarde. A to se neće desiti.“

Brisel, protest i prazne stolice

Na konferenciji u Briselu u decembru 2025. Srbiji nije otvoren novi klaster, a na tu odluku, prema oceni sagovornika „Vremena“, uticala su i dešavanja u zemlji tokom prethodne godine.

„EU se u početku nije posebno zanimala za unutrašnju situaciju u Srbiji, ali unutrašnja pitanja u zemlji i ne treba da je zanimaju. Ali ljudska prava jesu njihova briga. I to je nešto što je postepeno počelo ozbiljno da ih zabrinjava“, objašnjava Lazarević.

Kao vid protesta zbog izostanka „zelenog svetla“, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, kao ni drugi visoki zvaničnici, nisu se pojavili na samitu EU-Zapadni Balkan.

Lazarević smatra da takav potez neće imati ozbiljne posledice ako ostane izolovan incident, ali upozorava da bi ponavljanje moglo dodatno pogoršati odnose.

Ovakav potez vlasti Đurica smatra političkim autogolom.

„To nije pokazivanje snage, nego demonstracija slabosti i nesigurnosti, jer kad vam je evropski put strateški cilj, vi ste za stolom i kad je teško, i kad vas kritikuju, i kad vam ne ide. Ne ide se u Brisel da se dobije aplauz, nego da se brani interes države, a to se radi argumentima, rezultatima i politikom, a ne praznim gestovima“, kaže generalna sekretarka EPuS-a.

Posledice neodlaska mogu biti ozbiljne ali neće EU „kazniti“ Srbiju iz inata, nego zato što ovakvi potezi dodatno urušavaju poverenje, dodaje ona.

„U trenutku kad se traži otvaranje klastera, a istovremeno šalje signal da je dijalog sa EU opcioni, takav korak je kontraproduktivan i štetan po državu. U logici kada EU danas proširenje tretira kao geopolitički instrument, partner koji demonstrativno odsustvuje postaje partner kome se teže veruje. Najgore je što se takve odluke kod kuće populistički prodaju kao ‘otpor ucenama’, a zapravo su, i u Briselu će se tako gledati, izbegavanje odgovornosti i odsustvo ozbiljnosti.”

A šta rade susedi?

Dok Srbija stoji u mestu, region se kreće dalje.

Crna Gora ubrzava ka članstvu – zatvorila je 12 od 33 poglavlja i najavljuje da će sve reforme ispuniti do kraja 2026, uz sve jasnije signale iz Brisela da bi mogla postati naredna članica EU.

Odmah za njom ka EU hita Albanija.

„Crna Gora se tretira kao ‘front-runner’, a Albanija kao zemlja koja je napravila neuobičajeno brz iskorak u pregovorima. Zato njihovi ciljevi (članstvo oko 2028. za Crnu Goru i oko 2029. za Albaniju) zvuče realnije nego ranije“, kaže Đurica.

To, dodaje, može imati direktan uticaj na Srbiju: prestaje da važi izgovor da je problem samo u EU, u „zamoru“ ili „geopolitici“.

„Kada vam susedi napreduju, postaje očigledno da je ključ u domaćem učinku. Menja se i regionalna dinamika, gde Srbija rizikuje da izgubi status centralnog aktera, da joj opadne pregovarački značaj i da se nađe u situaciji da evropsku budućnost gleda iz samoizabrane ‘čekaonice’ dok se region preuređuje bez nje. To nije drama zbog prestiža, nego pitanje ekonomije, investicija, radnih mesta, životnog standarda i pravne sigurnosti građana, a na kraju političke stabilnosti zemlje“, zaključuje Đurica.

Tako pitanje više nije da li će Srbija 2026. napredovati ka EU, već koliko će još dugo ostajati iza onih koji su joj nekada gledali u leđa.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.