Bolje i Mijatova prečka nego Vučić

Po nedavno objavljenom istraživanju organizacije CRTA, 43% građana bi glasalo za bilo koga samo da se na izborima smeni Aleksandar Vučić. Dakle, gotovo polovina građana bi radije dalo glas Mijatovićevoj prečki, kako je duhovito primetio digitalno utamničeni Marko Marjanović, A.K.A. Kristal Met Dejmon, nego da provede još četiri godine bola i tuge pod odlazećim režimom.

Čini se da je predsednik, uprkos upiranju da pokaže vitalnost i stabilnost svoje autokratije, toga itekako svestan, pa odbija da raspiše izbore na kojima ne bi pobedio čak ni uz podršku mafijaških struktura i kriminalizovanih delova državnog aparata. Odbija da se ponaša kao državni službenik izabran na Ustavom i vremenom ograničenu funkciju i vuče poteze Despota kojem zakon leži u topuzu.

Tacit

Rimski istoričar Tacit je pisao kako Rimljani imaju običaj da od neke zemlje naprave pustoš i to proglase mirom, i čini se da je upravo to put kojim je Aleksandar Vučić pošao: u poslednjih godinu dana svedočimo prebijanjima, gaženju kolima, pretnji silovanjem studentkinjama, nameri da se unište Univerziteti, paralizi sudova, represivnom aparatu koji deluje eksperimentalnim akustičnim oružjem i hemijskim otrovima po mirno okupljenim građanima.

Međutim, za razliku od Tacita, nismo svedoci strateškog genija Julija Cezara i junaštvanjegove Šeste legije, već majstora opsene i razularenog ponašanju nekolicine secikesa i oblika života koji se jedino može opisati zbirnom imenicom Ćacad.

Otuda ovo mrcvarenje: predsednikovi ljudi su možda spremni i da ubiju, ali im ne pada napamet da za njega poginu, dok su građani voljni da daju život za slobodu ali ne i da ga u njeno ime nekome oduzmu. I to je situacija koja se može rešiti samo na izborima.

Kako se puca penal

Nakon stotina hiljada ljudi koji su na godišnjicu masovnog ubistva došli u Novi Sad, nakon što je desetine hiljada njih na komemorativni skup došlo peške, jasno je da vreme ne radi za vlast i da pritisak neće opasti. Vučićeva taktika mrcvarenja i hvalisanja „aikido“ tehnikama obila mu se o glavu. Da je izbore održao na leto, ne bi ga sačekale sankcije NIS-u, rezolucija Evropskog parlamenta, potencijalne sankcije Narodnoj banci, a bogami i neizvesnost grejne sezone i potencijalna nestašica goriva.

Jasno je, naime, da je režim pregazilo vreme. Ono na čemu sada mora da se radi je da se planira o potezima nakon smene vlasti, kako se u njoj ne bi našli razni Mijatovići koji se zaleću kao junci i pogađaju prečku.

Kao što je danas, na osnovu hiljada analiziranih penala, jasno da su najuspešniji oni pucači koji sačekaju da vide u koju će se stranu golman baciti, tako i nakon godinu dana pritiska na režim imamo vrlo jasnu sliku o tome ko je sve njegov saučesnik, od portira na parkingu, preko članova akademske zajednice do nosilaca funkcija u grani sudske vlasti. Znamo i da će novu vlast sačekati prazna kasa. Naslućujemo da se rupe u razvalinama srpskog finansijskog sistema krpe uplivom prljavog novca. Svesni smo da nemamo predstavu koliko i kome zaista dugujemo i na šta se sve Aleksandar Vučić obavezao u naše ime, kao i da bez temeljnog čišćenja kriminalaca iz pravosuđa i policije, naprednjačka opcija na čelu sa najbogatijom porodicom u ovom delu Evrope ima dovoljno sredstava i besramlja da se u bliskoj budućnosti vrati na vlast.

Stoga je neophodno da naredna administracija bude lišena idealizma koji je u izvesnoj meri odlikovao postoktobarske vlasti. Ne sme biti abolicije u zamenu za poslovanje po zakonu. Pravosuđe i MUP moraju biti reformisani odmah, a BIA ili rasformirana ili podređena novoformiranoj,krovnoj bezbednosnoj agenciji koja bi kontrolisala sve postojeće službe.

Univerzitet bi takođe morao biti reformisan. Pre nacionalizacije je Beogradski univerzitet bio među najbogatijima na svetu – i smatram da bi kruna studentske liste bila vraćanje imovine Univerzitetu kojom bi njegova uprava samostalno rukovodila. Tada bi upliv politike i stranačkih kadrova bio onemogućen, dok bi anticivilizacijski napadi od strane raznih besprizornika na mestu ministra bili osujećeni u korenu.

Nezavisnim pravosuđem i konačnim uvođenjem kritičkog mišljenja u obrazovanje, nasuprot dosadašnjoj praksi da ocenu dobijate u odnosu na to koliko ste dobro izdeklamovali profesorove misli, da ne kažem za recital, udarili bi se temelji Srbije u kojoj Vučić ne da se nikada ne bi vratio na vlast, već nikada više ne bi ni biomoguć.

Dugujemo to sebi. Dužni smo i onima koje su on i njegova politika proterali u poslednjih trideset pet godina, svima kojima je u naše ime pretio, kojima se svetio i od čije muke se obogatio. A najviše smo dužni onima koji dolaze posle nas, jer ovo nije pitanje svrgavanja jedne kriminalne vlasti već doslovno borba za opstanak.