Kada umetnost izgubi pravo da kaže istinu, institucije koje bi trebalo da štite njenu slobodu gube smisao.Odluka Odbora Bitefa da odbije dolazak Mila Raua, jednog od najnačajnijih savremenih reditelja ne govori samo o jednom festivalskom programu, već o dubljoj, etičkoj krizi načina na koji razumemo umetničku autonomiju.
Odluka nije umetnička
Prema saopštenju članova umetničke direkcije festivala, Odbor nije razmatrao ni umetnički kvalitet predstave Proces Peliko, ni činjenicu da bi Beograd bio tek četvrti grad na svetu u kojem bi ona bila prikazana. Umesto toga, odluka je doneta na osnovu ličnosti umetnika i njegovog prošlogodišnjeg govora o rudarenju i eksploatacijiu Srbiji.
Zaključujemo dakle, odluka Odbora festivala nije umetnička, nego moralno-politička. I upravo zato je duboko neetična.
Jer kada institucija kulture pod uticajem državnog aparata, eksplicitnog ili implicitnog sasvim je svejedno, odlučuje o tome ko sme da govori, a ne šta ima da kaže, ona podriva samu svrhu kulture kao prostora slobode, a samim tim neslaganja, preispitivanja, kritike.
Članovi umetničke direkcija, koju čine Miloš Lolić i Borisav Matić, našli su se tako pred izborom: da potpišu „cenzurisani program“ ili da odbiju da pristanu na kompromis. Odabrali su drugo i time pokazali da etika umetničkog delovanja nije pitanje politike, već integriteta.
Jer postoje trenuci u vremenu kada se institucija ne može „spasiti“ ako se pritom izgubi ono što je čini institucijom umetnosti: sloboda da se govori i da se rizikuje. U slučaju Bitef festivala to znači dubinsko nerazumevanje razloga njegovog nastajanja i opstajanja.
Ovo, dakle nije priča o jednom festivalu, već o načinu na koji danas shvatamo odgovornost.
Zato je pitanje koje Bitef danas otvara mnogo šire od jednog i jedne odluke:
da li još uvek verujemo u umetnost koja ima pravo da nas propituje?
Nije nejasno ko vlada ovom zemljom, niti je teško razumeti motive vlasti koja kulturu vidi kao instrument ideološkog aparata. Ali ono što ostaje nerazjašnjeno, i bolnije, jeste kako smo došli dotle da institucije, ili odbori sami počnu da sprovode zadatak vlasti: da ćute, da se prilagođavaju, da nađu načine da „razumeju okolnosti“.
Kako smo pristali na to da saradnja s takvom vlašću postane izraz profesionalne razboritosti, a autocenzura oblik odgovornosti?
Jer ono što vlast ne stiže da uništi – institucije sve češće obavljaju same.
A možda je to i najveći uspeh režima: da nas uveri da slobodu čuvamo najbezbednije onda kada sami pristajemo da je poništimo.
Autorka je docentkinja na FDU i koordinatorka Resornog odbora za kulturu Demokratske stranke
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
