Ovaj režim pada jer su ustali ljudi koji imaju jasan politički stav, jasno razlikuju pravdu od nepravde, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Režim zna da su oni najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato baš njih moramo štititi po svaku cenu
Sve što ovo društvo proživljava od 1. novembra do danas, jednom će proći. Kako god nam stvari izgledale, kako god se naša osećanja menjala iz dana u dan, pad režima Aleksandra Vučića je neminovnost. Kako će taj pad izgledati, niko sada ne može da predvidi. Suviše smo sluđeni i veliko se zlo isprečilo pred pobunjene građane.
Jaki su nam argumenti za tvrdnju da je pad neminovan: ustala je mladost zemlje koja gotovo da nema mlade, i to ona mladost koju su svi otpisali, tvrdeći da je apolitična i nezainteresovana; nikad duže kontinuirane proteste ova zemlja nije imala; nema grada, mesta, sela u kom su naprednjaci dobrodošli…
Međutim, jedan je argument najjači, a možda ostaje neprimetan u senci političkih događaja. Ovaj režim pada jer su ustali normalni ljudi.
Dozvolite da definišem na šta tačno mislim. Prvo, duboko mi je odvratan termin “obični ljudi”, ali to je možda samo moj lični problem. Termin “normalni ljudi” na ovom mestu koristim jer nemam bolji, za sve one koji imaju jasan politički stav, ali nisu organizovani aktivisti ili politički angažovani. Mislim na ljude koji žele da žive normalan, uređen život i nepogrešivo osećaju razliku između pravde i nepravde, izlaze na izbore. Mislim, zapravo na većinu ljudi u ovom društvu.
Nadrealna realnost
Mislim na jednu Aleksandru sa kojom sam za “Vreme” razgovarala prošle subote. U neku ruku, ovaj tekst i nije klasičan novinarski komentar, već lični utisak jedne novinarke o jednoj hrabroj ženi. Mislim na 920 ljudi koji su privedeni od pada nadstrešnice do danas. Mislim na svoju komšinicu, majku deteta sa autizmom, koju su 30. juna na blokadi jedne beogradske raskrsnice policajci, njih četvorica, vukli po tlu dok su je privodili, kao da je zaista potrebno da je njih četvorica vuku, onako sitnu i, pre svega, mirnu.
Mislim na sve one ljude kojima je sukob sa policijskim snagama, navodni sukob sa zakonom, bio nezamisliv, a onda im se desio. Svi oni sada žive u stanju kognitivne disonance, u sukobu dva uverenja: da su uzorni građani koji nikad nisu imali sukob sa zakonom i da su na meti organa gonjenja, po svemu sudeći, lažno optuženi za dela koja im ni na kraj pameti nisu bila.
Krajem juna i početkom jula, kada je policija masovno legitimisala i na kratko privodila ljude, većina njih doživljavala je to kao medalju. To je i ispravno i razumljivo. Međutim, u avgustu se stvari komplikuju i policijska brutalnost postaje mnogo ozbiljnija i opasnija. Ljudi prolaze kroz ozbiljan strah za život i bezbednost, prolaze kroz strašna poniženja i udar na dostojanstvo. Prolaze kroz to normalni ljudi, oni koji nikad u životu nisu pomislili da bi ih tako nešto moglo snaći.
Ostati normalan
Nakon što smo objavili njenu priču, Aleksandra mi se javila. Naravno da nemam nameru da javno prenosim privatnu poruku. Međutim, imam potrebu, i zato ponavljam da ovo nije klasičan novinarski tekst, da prenesem jedan uvid, utisak, nešto čemu ne znam ime. Ljudi poput Aleksandre i hiljada drugih koji ovih meseci prolaze traumatična iskustva sa policijom i pravosuđem, jesu ljudi koje moramo da sačuvamo i zaštitimo po svaku cenu.
Zašto? Zato što je na ovim protestima, na ulicama, najviše ljudi poput njih, onih koje smo za potrebe ovog teksta nazvali “normalnim ljudima”. I ne samo na ulicama, zamislite tek koliko je onih koje ulica plaši ovih meseci, ali čekaju te izbore na kojima će pomoći da pukne ovaj balon u kom nas režim drži i u kom pojačava pritisak, dok odolevamo, kako ko ume.
No, ovo je tekst o svima onima koji u ovoj borbi koriste jedino što imaju: sopstveni glas koji su digli i imaju sami sebe, u najbanalnijem, fizičkom smilu, pa odlaze na proteste, da pokažu u kolikom ih broju ima. A ponavljamo, ljudi poput njih je najviše, da oni nisu ustali, ne bi na ulicama, na primer, 15. marta, bilo pola miliona ljudi.
Zato je policijska i svaka druga brutalnost, pa i druge metode zastrašivanja, usmerena upravo na njih. Režim zna da su ovi ljudi najveća opasnost po opstanak korumpiranog sistema jer su većina u ovom društvu. Zato, pre svega, moramo da im verujemo na reč kad kažu da su nevino optuženi. Neophodno je, da bi ostali normalni, prisebni i hrabri. U suprotnom, slamaće ih jednog po jednog, a nas, koji imamo platformu da se oglasimo, poješće krivica što smo ćutali.
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
U novom broju „Vremena“ Jovo Bakić je rekao da ne bismo opstali kao društvo i pojedinci kada bi režim pobedio. U pravu je. Reč sloboda u takvoj Srbiji bila bi zabranjena, lični integritet bio bi razlog za hapšenje, a kukavičluk – način preživljavanja
Na režimskim vikend-okupljanjima nema energije jer stvarnost prodire kroz pukotine alternativne stvarnosti. A bez strasti nema ničega, što reče Hegel
Ruska Spoljna obaveštajna služba optužila je mene da guram ćerke u krvavi srpski Majdan. Ko poveruje nije normalan, a ko se na to poziva je ološ
Jovo Bakić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Imamo ljude koji će se obračunati s kriminalom Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
