U najboljoj utakmici dosadašnjeg toka prvenstva, Srbija je u neizvesnoj završnici poražena od selekcije Turske rezultatom 95:90. Ovaj poraz šalje našu reprezentaciju na drugo mesto grupe A i u težu polovinu kostura u eliminacionoj fazi.
Od pobede Srbije nad Letonijom, bilo je jasno da će duel sa Turskom biti presudan po pitanju konačnog redosleda u grupi. Značaj utakmice je uvećan nakon nešto slabijeg utiska koji su Pešićevi izabranici ostavili u minulim susretima.
Za ekipu koja je tako dominantno izgledala na papiru, ali i na terenu tokom pripremnog perioda, partije koje je pružila protiv Portugala i Letonije su izazvale zabrinutost. Srbija jeste pobeđivala, ali ne toliko uverljivo i sigurno.
Za to je, naravno, postojalo i dosta validnih objašnjenja. Bogdan Bogdanović je srce i duša ovog tima, kapiten koji preuzima odgovornost u kritičnim trenucima i neko na koga se ostatak sastava ugleda. Njegova povreda je dramatično promenila izgled i mentalitet našeg sastava, posebno kada se u obzir uzme i dosta bleda forma ostatka spoljne linije.
Tokom duela sa Turskom, bekovska rotacija je ostala kraća i za Aleksu Avramovića, koji je morao da napusti teren zbog povrede pete, nakon čega se nije vraćao na teren. Uz to, Srbija je uoči utakmice ostala i bez Tristana Vukčevića, pa je Pešić u drugom poluvremenu mogao da računa na svega devet igrača.
Istina, iskočio je sa fantastičnom minijaturom Stefan Jović, koji je radio doslovno sve – izbijao lopte Turcima, trčao kontranapade, probijao njihovu odbranu, pa čak i pogađao trojke. Uz standardno fantastičnog Jokića, može se reći da je samo još Petrušev zaslužio prelaznu ocenu zbog borbenosti i agresivnosti kojom je napadao protivnike na niskom postu i ofanzivnom skoku.
Viđena je velika borba protiv jako kvalitetne Turske, koju su predvodili Šengun, Osman i Larkin. Pomenuta trojica igrača su zbirno postigli čak 67 poena, a Šengun i Larkin na to pridodali i 17 asistencija u paru. U važnim momentima utakmice, selektor Ataman je dobijao ponešto i od igrača od kojih se manje očekuje, pa su Sipahi i Hazer postizali trojke koje su nas baš zabolele.
Srbija je bila efikasna (67% za dva, 42% za tri), ali u odbrani nije imala rešenja za raspucane Turke. Protivnici su pogodili čak 18 od 31 šutnute trojke, a imali su i nedopustivo veliki broj asistencija (27). Nije odbrana naše selekcije bila na potrebnom nivou, pa su, osim velikog broja otvorenih trojki, dopuštali i protrčavanja Turaka iza leđa odbrane i lake poene na obruču.
Alperen Šengun je pokazao zašto su ga mnogi poredili sa Jokićem, odigravši maestralnu partiju koju je zaokružio sa ključnom ukradenom loptom Guduriću u poslednjem minutu. Nakon toga, Srbija nije imala kvalitetno rešenje iz tajmauta, pa je pobeda otišla u ruke protivnika.
Ipak, utisak je da smo imali veliku priliku da prelomimo utakmicu na nešto preko tri minuta do kraja. Pri vođstvu našeg tima od četiri poena, Nikola Jović je propustio zicer da uveća razliku, a nakon toga smo protivniku dopustili čak četiri uzastopna ofanzivna skoka, i to u momentu kada smo igrali sa najvišom mogućom petorkom (N. Jović – Jokić – Milutinov).
Uparivanje Jokića i Milutinova nije delovalo kao loše rešenje, i da je tada obezbeđen defanzivni skok, a na kraju ostvarena pobeda, verovatno bismo hvalili ovaj Pešićev potez.
Ovako, utisak je da će i Pešić, kao i dobar deo sastava, morati bolje u nastavku prvenstva. Prilika da se utisak i forma poprave je već u subotu, kada startujemo eliminacionu fazu duelom sa Finskom.
Mora se voditi računa o fantastičnom Markanenu, ali je Srbija toliko bolja selekcija da pobeda ne bi smela da dolazi u pitanje. Ipak, već su nam pojedine reprezentacije pokazale da nas se ne plaše, a u svetlu brojnih pehova koje smo do sada na prvenstvu iskusili, moramo biti oprezni i svesni da nam je potrebna bolja, angažovanija i pametnija igra.
