Zoran Sekulić (1958–2025)

Gde god da se pojavio, čekalo bi se da se čuje šta će reći.

Kad god se pisalo nekakvo novinarsko saopštenje, čekalo se na njegov sud, na njegovu intervenciju, na njegovu korekciju.

U slučaju bilo kakvog konflikta u širem ili užem okruženju, čekalo se baš na njega da strpljivo, bez povišenog tona i sukoba sa bilo kim, rasplete naizgled neraspletivu stvar.

Čekalo se, ćutalo i slušalo zbog vere u njegovu mnogo puta dokazanu mudrost i erudiciju, zbog poštovanja prema njegovom talentu, poštenju i doslednosti.

Sa Zoranom Sekulićem nestao je poslednji novinar čije su mišljenje u večito polarizovanom društvu uvažavali svi – kako je znao da kaže, i navijači Zvezde i navijači Partizana.

Sa Zoranom Sekulićem nestalo je gospodstvo na medijskoj sceni, jer bio je upravo to – Gospodin Novinar, stara škola, pripadnik vrste koja je izumrla s njim.

Privilegija je bila gledati ga kako istovremeno rediguje vesti, prikuplja novac od zaboravnih pretplatnika FoNeta i rešava svakodnevne zadatke.

Privilegija je bila sarađivati s njim, gledati ga kako se poslu i svemu što radi predaje do koske, a opet tiho, nenametljivo i bez trunke sujete.

Verovao je u dobro i kvalitetno u ljudima. FoNet je zbog toga bio utočište kako za one tek stasale novinare, tako i za one koji su se umorili i prestali da veruju sami u sebe. Svima je davao zaštitu, vetar u leđa i slobodu da budu najbolja verzija sebe.

Istovremeno, jasno je razlikovao dobro od zla, pritvorno od iskrenog, pošteno od kalkulantskog. I nije se libio da to i pokaže.

U vremenima u kojima su se mnogi prodali za šaku para i mrvu slave, Zoran Sekulić je svoju agenciju izgradio od nule, ne prodavši se i ne ponizivši, ne praveći kompromise ni sa kim, pa ni sa elementarnim ljudskim vrednostima i profesionalnim standardima.

Nije priznavao strah.

Tokom jedne od tabloidnih hajki na mene, kupila sam šešir, kako bih se malo kamuflirala dok sam među nepoznatim ljudima.

“Šta će ti to, pobogu”, pitao je.

“Pa da se zaštitim.”

“Baci ga, ne treba ti.”

“A kako da idem ulicom?”

“Kako? Kao heroina.”

Tokom čitavog svog radnog veka Zoran Sekulić kretao se javnom scenom baš tako, kao heroj bez šešira.

Voleo je filmove, muziku, kuvanje.

Voleo je lepe košulje, cipele i naočare.

Iznad svega, voleo je svoju porodicu, život, ljude.

A mi smo mu uzvraćali, najbolje što smo mogli.