U stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve
Nasilje je postalo svakodnevica. Reč je o gobalnom fenomenu koji je uslovljen ekonomskim, kulturnim, društvenim prilikama. Širom sveta, države razvijaju politike suzbijanja nasilja koje su zasnovane na pravnim, preventivnim i edukativnim programima. Evropska unija je donela niz strategija, direktiva i konvencija čiji cilj je suzbijanje govora mržnje i nasilja naročito prema ženama, migrantima i etničkim manjinama. Međutim, uprkos tome što je borba protiv nasilja humanistički i civilizacijski zahtev, postoje brojni otpori politikama suzbijanja nasilja. Upečatljiv primer je Istanbulska konvencija koju vlade pojedinih država, ustrojene na jeftinom populizmu (Mađarska, Bugarska, Slovačka, Poljska, Turska), osporavaju iz verskih, kulturnih i kvazi političkih razloga, a suštinu Konvencije – suzbijanje nasilja nad ženama, pogrešno predstavljaju u javnosti čime opstruišu kako njenu primenu, tako i jednakost kao jednu od ključnih vrednosti humanističkog nasleđa u kojem su svima garantovane jednake mogućnosti, prava i dostojanstvo.
Nasilje u medijima i u političkom govoru je složenije i ima dalekosežne društvene posledice. Sloboda izražavanja je jedna od vrednosti savremenog društva, ali to ne znači da se iz javnog govora isključuje etička odgovornost i zaštita javnosti od prikrivenog ili otvorenog podsticanja na nasilje. Agresivni i nasilni sadržaji, senzacionalističko izveštavanje doprinose popularnosti medija, ali regulativa i naročito etika u profesiji, ni po koju cenu, ne bi smele da odustanu od zaštite društva od negativnih uticaja takvih sadržaja i od insistiranja na odgovornom novinarstvu i medijskoj pismenosti. U političkom, još pre državničkom govoru, populistički i agresivni iskazi zasnovani na impresijama i konstruktima usmereni ka ostvarivanju ciljeva užih društvenih grupa (političke stranke, koncerni, tajkuni) kojima se dehumanizuju neistomišljenici kao manje vredni ili kojima se stvaruju ili produbljuju društvene podele odavno su u sociološkim udžbenicima primeri agresije i govora mržnje.
Nasilje u političkom govoru i medijima usko je povezano sa strukturnim nasiljem koje, ugrađeno u političke i društvene institucije, stvara i podstiče nejednakosti i marginalizaciju određenih društvenih grupa. Uz ovu vrstu nasilja, ruku pod ruku, idu nepravda, nepoverenje, odsustvo socijalne empatije i kohezije. Ova vrsta nasilja je prikrivena u centrima moći, u institucijama, društvenim normama koji favorizuju jedne nauštrb drugih. Nemoć institucija da se izbori sa stubovima strukturnog nasilja poput patrijarhata, ksenofobije, siromaštva, predrasuda, uzrokuje nepravde i razlike u pristupu obrazovanju, zdravstvenom sistemu, istim naknadama za isti rad, bezbednosti. Populizam, koji je upečatljiva tehnika savremenih političkih manipulacija, pogoduje slabljenju institucija, jer populistički lideri pribegavaju kontroli medija, razaranju pravnog sistema i jačanju klijentelizma i ekonomske zavisnosti kao načinima kontrole građana. To je idealna situacija za nevidljivo nasilje institucija i sistema nad građanima kojima se nude represivne mere i odricanja zarad održive stabilnosti. Za loše stanje, najčešće uzrokovano sopstvenim lošim odlukama, okrivljuju se uvek drugi, a korupcija postaje normalan način funkcionisanja javnih sistema.
Strukturno nasilje je uvod u anomiju, stanje društvene dezorijentacije, nepoverenja u institucije i njihovog rastakanja u autoritarizam i vladavinu savremene “plebiscitarne aristokratije”, u kojoj građani formalno biraju vlast, a u stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve.
Za savremeno drušvo je najveći izazov da li je nova aristokratija, čiji hašteg su lideri bez humane vizije, glavni tok savremenih političkih i društvenih odnosa. Iluzija slobode ne može opstati u svetu u kojem se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu dnevno uvećava za sto miliona dolara, a istovremeno skoro polovina svetske populacije živi u granicama siromaštva koja iznosi 6,85 dolara dnevno. To je novi treći stalež koji je u očima elita ništa, a želi ili će uskoro želeti da postane nešto.
Nezadovoljstvo je veliko, a njegovi uzroci su prekriveni velovima zabluda, varljivih obećanja i kontrolisani strahom i manipulacijama. Generacije Trećeg milenijuma su društveno osvešćene, pragmatične, sklone preispitivanju, kreativne, tehnološki pismene, fleksibilne, interkulturalne, oslobođene većine populističkih mantri i čini se sa manjkom strpljenja i volje da prepuste upravljanje sopstvenim životima liderima koje ne vide u svom primarnom okruženju. Njihovim navikama, shvatanjima, kulturi više odgovaraju participativna i e-demokratija koje daju novi smisao ravnoteže između građanskih sloboda i političke stabilnosti. U takvim uslovima, strukturno nasilje i njegovi međaši populizam i korupcija su manja pretnja razvoju i osnovnom smislu svakog – da traga za srećom.
Autor je direktor Instituta društvenih nauka
Kako to da je Radić javno izraženim mišljenjem izvršio krivično delo pripremanje dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti zemlje, a ministarka Paunović nije hvaljenjem etničkog čišćenja, širenjem nacionalne mržnje, narušavanjem sigurnosti Srba na Kosovu i ugleda Srbije? Vraća li režim državu u mentalno stanje devedesetih? U sav onaj čemer i jad, proterivanja i ostale ratne zločine počinjene u njeno ime
Umesto da nam hrana bude zadovoljstvo, upoznavanje novih ukusa, istorije i običaja, mesto porodičnog okupljanja, kuvanje i hranjenje postaje način da se ljudi podele na “naše” koji se drže tradicije, čitaj večite vlasti i “njihove” po belom svetu koji jedu te strane specijalitete, fala lepo, daj mi sarmu
Nekada upoznate ljude koji uvek imaju originalan pogled na stvari. Čujete ili pročitate samo nekoliko rečenica i odmah vam je jasno da ste u kontaktu s nekom nezavisnošću koja odbija papagajisanje, površnost i opštemestašenje. Možda je u pitanju preispitivanje pravila koja svi smatraju nedodirljivim, ili duhovitost koja na rutinsku situaciju baca novu svetlost, a može biti i moralna nepokolebljivost u trenucima grupnog konformizma
Kako je Madrid dočekao svetske prvake u fudbalu i pretvorio se u jednu veliku navijačku tribinu koja se presijava u bojama španske zastave
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
