U stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve
Nasilje je postalo svakodnevica. Reč je o gobalnom fenomenu koji je uslovljen ekonomskim, kulturnim, društvenim prilikama. Širom sveta, države razvijaju politike suzbijanja nasilja koje su zasnovane na pravnim, preventivnim i edukativnim programima. Evropska unija je donela niz strategija, direktiva i konvencija čiji cilj je suzbijanje govora mržnje i nasilja naročito prema ženama, migrantima i etničkim manjinama. Međutim, uprkos tome što je borba protiv nasilja humanistički i civilizacijski zahtev, postoje brojni otpori politikama suzbijanja nasilja. Upečatljiv primer je Istanbulska konvencija koju vlade pojedinih država, ustrojene na jeftinom populizmu (Mađarska, Bugarska, Slovačka, Poljska, Turska), osporavaju iz verskih, kulturnih i kvazi političkih razloga, a suštinu Konvencije – suzbijanje nasilja nad ženama, pogrešno predstavljaju u javnosti čime opstruišu kako njenu primenu, tako i jednakost kao jednu od ključnih vrednosti humanističkog nasleđa u kojem su svima garantovane jednake mogućnosti, prava i dostojanstvo.
Nasilje u medijima i u političkom govoru je složenije i ima dalekosežne društvene posledice. Sloboda izražavanja je jedna od vrednosti savremenog društva, ali to ne znači da se iz javnog govora isključuje etička odgovornost i zaštita javnosti od prikrivenog ili otvorenog podsticanja na nasilje. Agresivni i nasilni sadržaji, senzacionalističko izveštavanje doprinose popularnosti medija, ali regulativa i naročito etika u profesiji, ni po koju cenu, ne bi smele da odustanu od zaštite društva od negativnih uticaja takvih sadržaja i od insistiranja na odgovornom novinarstvu i medijskoj pismenosti. U političkom, još pre državničkom govoru, populistički i agresivni iskazi zasnovani na impresijama i konstruktima usmereni ka ostvarivanju ciljeva užih društvenih grupa (političke stranke, koncerni, tajkuni) kojima se dehumanizuju neistomišljenici kao manje vredni ili kojima se stvaruju ili produbljuju društvene podele odavno su u sociološkim udžbenicima primeri agresije i govora mržnje.
Nasilje u političkom govoru i medijima usko je povezano sa strukturnim nasiljem koje, ugrađeno u političke i društvene institucije, stvara i podstiče nejednakosti i marginalizaciju određenih društvenih grupa. Uz ovu vrstu nasilja, ruku pod ruku, idu nepravda, nepoverenje, odsustvo socijalne empatije i kohezije. Ova vrsta nasilja je prikrivena u centrima moći, u institucijama, društvenim normama koji favorizuju jedne nauštrb drugih. Nemoć institucija da se izbori sa stubovima strukturnog nasilja poput patrijarhata, ksenofobije, siromaštva, predrasuda, uzrokuje nepravde i razlike u pristupu obrazovanju, zdravstvenom sistemu, istim naknadama za isti rad, bezbednosti. Populizam, koji je upečatljiva tehnika savremenih političkih manipulacija, pogoduje slabljenju institucija, jer populistički lideri pribegavaju kontroli medija, razaranju pravnog sistema i jačanju klijentelizma i ekonomske zavisnosti kao načinima kontrole građana. To je idealna situacija za nevidljivo nasilje institucija i sistema nad građanima kojima se nude represivne mere i odricanja zarad održive stabilnosti. Za loše stanje, najčešće uzrokovano sopstvenim lošim odlukama, okrivljuju se uvek drugi, a korupcija postaje normalan način funkcionisanja javnih sistema.
Strukturno nasilje je uvod u anomiju, stanje društvene dezorijentacije, nepoverenja u institucije i njihovog rastakanja u autoritarizam i vladavinu savremene “plebiscitarne aristokratije”, u kojoj građani formalno biraju vlast, a u stvarnosti vladaju moćne političke grupe i pojedinci, koji sebi pripisuju mesijansku ulogu. Takva društva karakteriše nemoć poniženih građana i sunovrat demokratije, a uspon populističke elite koja kontroliše sve.
Za savremeno drušvo je najveći izazov da li je nova aristokratija, čiji hašteg su lideri bez humane vizije, glavni tok savremenih političkih i društvenih odnosa. Iluzija slobode ne može opstati u svetu u kojem se bogatstvo deset najbogatijih ljudi na svetu dnevno uvećava za sto miliona dolara, a istovremeno skoro polovina svetske populacije živi u granicama siromaštva koja iznosi 6,85 dolara dnevno. To je novi treći stalež koji je u očima elita ništa, a želi ili će uskoro želeti da postane nešto.
Nezadovoljstvo je veliko, a njegovi uzroci su prekriveni velovima zabluda, varljivih obećanja i kontrolisani strahom i manipulacijama. Generacije Trećeg milenijuma su društveno osvešćene, pragmatične, sklone preispitivanju, kreativne, tehnološki pismene, fleksibilne, interkulturalne, oslobođene većine populističkih mantri i čini se sa manjkom strpljenja i volje da prepuste upravljanje sopstvenim životima liderima koje ne vide u svom primarnom okruženju. Njihovim navikama, shvatanjima, kulturi više odgovaraju participativna i e-demokratija koje daju novi smisao ravnoteže između građanskih sloboda i političke stabilnosti. U takvim uslovima, strukturno nasilje i njegovi međaši populizam i korupcija su manja pretnja razvoju i osnovnom smislu svakog – da traga za srećom.
Autor je direktor Instituta društvenih nauka
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Kako su studenti od „izdajnika“ i „terorista“ već na početku zvanične naprednjačke predizborne kampanje postali „silovatelji“? Hoće li do 25. oktobra biti preimenovani u pedofile i ubice, recimo?
Zbog čega bi za Milenka Jovanova ispalo bolje da je u Kragujevcu klečao i tihovao kao onomad direktor Jovine gimnazije u Novom Sadu nego što je govorio o dijalogu i programima? I zašto mu ne veruje ni poslednji crnokapuljaš
Hašim Tači je bio zločinac i kad je kao predsednik sedeo sa Vučićem i baronesom Ešton. Sada je samo osuđen. O licemerju u „regiji“ i plemenskom moralu koji prevazilazi krvna zrnca
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
