Viđate li oskudno odevene ljude po ciči zimi?
Imam takvog komšiju. On je uvek u majici kratkih rukava. Kiša, sneg, led, nema veze. Šeta psa po kraju, nikuda ne žuri, ne drhti.
Nisam izdržao pa sam ga pitao. „Nemam bolje objašnjenje od toga da mi jednostavno nije hladno“, rekao je.
„I kad su temperature oko nule mogu da šetam dva sata pre nego što osetim da je sveže. Čemu uopšte te jakne?“, pitao je komšija, kao da nešto nije u redu sa svima ostalima koji nose jakne, šalove, kape. Kako je to moguće?
Šta je „osećaj hladnoće“?
„Svako hladnoću oseća drukčije“, kaže Kristofer Majnson, profesor ljudske fiziologije na Univerzitetu Oregona.
Akcenat je na – „oseća“. Jer kad kažemo da nam je hladno, to obično ne znači da pada duboka temperatura našeg tela. Onako kako bi recimo pala da smo celu noć na mrazu u majici i šortsu, što može biti opasno po život.
„Ljudski organizam je odličan u tome da spreči preveliki pad duboke telesne temperature“, navodi Majnson za naš njuzleter Međuvreme.
Tu je ključan bazalni metabolizam – to je stopa energije koju naše telo troši dok ne radimo ništa. Što brži metabolizam, to se bolje održava telesna toplota.
Onda površina kože, preko koje inače gubimo telesnu toplotu. Što manja ta površina, to smo topliji. Dobro dođu i potkožne masti, one direktno ispod kože. I, naravno, kretanje.
Kad tako razmislim, komšija jeste fino zaobljen i nizak, a korača prilično brzo. Možda mu je otuda manje hladno.
Ali, to je tek pola priče.
Kako se to „trenira“?
Sve do sada napisano odnosi se na objektivnu toplotu ili hladnoću ljudskog tela. Ali, to i dalje ne znači da isto osećamo kada nam je hladnjikavo.
„Osećamo hladnoću – a to je, tehnički, zapravo manjak toplote – putem kože kroz specijalizovane proteine-receptore klase TRP. Oni reaguju na razne stimulanse, uključujući temperaturu“, nastavlja profesor Majnson.
Ti proteini se na neki način mogu „trenirati“ da se prilagode nižim temperaturama.
Logično, zar ne? Neće jednako na hladnoću severa kukati Eskim i Balkanac.
„Pretpostavljam da Vaš komšija hoda u majici kratkih rukava cele godine. Kako temperature padaju tokom jeseni, on sve više reguliše receptore u koži tako da ne oseća hladnoću toliko“, kaže Majnson.
„Sve dok mu je duboka telesna temperatura u redu, neće osećati hladnoću. Sve je adaptacija! A onda, posle par sati, čak i on oseća hladnoću.“
A prehlade?
Misterija rešena – nema supermoći niti poremećaja zbog kojeg nekome „nije hladno“.
I još jedna stvar – nije sigurno da će se ljudi koji hodaju slabo odeveni zimi lakše razboleti. Jer, ne razboljevamo se od hladnoće nego od virusa i bakterija.
Oni, kaže profesor, više „napadaju“ zimi jer su ljudi češće u zatvorenom prostoru, jer se lakše šire i duže ostaju zarazni kad je vazduh hladniji i suvlji.
Dobro za komšiju – ima iste šanse da navuče prehladu kao i mi sa jaknama.
