Borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno
U jednom delu naše javnosti – koji sam upravo izmislio, ali sam siguran da će jednom zaživeti – sve je popularnija hipoteza da entitet koji figuriše kao predsednik Vlade Srbije, Vučević Miloš, nije baš klasična osoba od krvi i mesa, nego plod industrije veštačke inteligencije – dobro, više veštačke nego inteligencije – i da je jedino time moguće objasniti neke njegove inače neshvatljive reči i postupke. Ova teorija dalje kaže da ga je Vučić po svoj prilici nabavio u Kini, što ne zvuči nemoguće; nevolja je jedino u tome što ga, izgleda, nije pazario u nekoj vrhunskoj industriji, nego na pijaci. Tvrdičluk, šta li? Tako da je kupio već tada zastareli model, ne baš vrhunske izrade, i po svoj prilici ne od prvog vlasnika. I tu nije kraj nevoljama. Nije uz njega dobio nikakve rezervne delove.
Možda vam ovo zvuči apsurdno, ali kako drugačije objasniti da je taj isti Vučević, takoreći do juče gradonačelnik Novog Sada, svega nekoliko sati nakon novosadske prvonovembarske tragedije mirno otputovao na “poslovno putovanje”, i to baš u – Kinu?! Jedino logično objašnjenje je da su mu hitno zatrebale neke komponente koje su se fatalno pokvarile i bez kojih ne bi mogao da funkcioniše. Ako se ovo što od njega dobijamo može nazvati nekakvim “funkcionisanjem”. Kakav li bi tek bio da se pokvari?
Šalu na stranu, Novosađani znaju da je Miloš V. ljudskog porekla jer mu pamte oca, advokata i staru radikalsku koreniku, koji je u vreme gradonačelnikovanja Maje Gojković bio praktično drugi čovek grada. Avaj, veliko je pitanje da li činjenica da je savršeno prirodne izrade govori Vučeviću junioru išta u prilog? Postoje, naime, neke stvari koje ne očekujemo od robota, naročito ako su rudimentarnije izrade, ali ih svakako očekujemo od ljudskih bića, pogotovo od javnih službenika visokog ranga. Među njima su svakako empatija prema nevoljama i stradanjima svojih sugrađana i generalna ljudska pristojnost.
Neko ko zna i oseća bilo šta od toga i o tome otkazaće prvog novembra svako putovanje bilo gde dalje od Čuruga, a kamoli u Kinu, zemlju čije nam kompanije duguju neke veoma ozbiljne odgovore u vezi s tzv. rekonstrukcijom novosadske železničke stanice. I biće uz ljude koji su imali nesreću da mu budu povereni na brigu i čuvanje. Em zato što je premijer zemlje čiji su građani upravo stradali odgovornošću i krivicom te iste države, em zato što je u vreme “rekonstrukcije” bio gradonačelnik Novog Sada, a suštinski je to i sada, samo preko nekog svog kaskadera-amatera. Koji više deluje kao da je sklapan u Severnoj Koreji, i to jednog dana kad nije bilo struje, pa je komplet sklopljen ručno.
Kako god, nakon što se neko vreme malo pritajio, Vučević je ponovo zablistao svojim najboljim prirodnim svojstvima izjavivši da “ne može Srbija da stane ni zbog 15, ni 155, ni 1555 ljudi koji su poginuli”.
Šta je problematično u toj izjavi? Ništa, osim same izjave; inače je sve tačno. Pojasnite, molim, Pančiću?
Tačno je da ni jedna zemlja ne može da “stane” zbog bilo kakve i kolike katastrofe, bila ona izazvana prirodnim faktorom ili ljudskom svinjarijom. Život uvek teče dalje, sa svim svojim potrebama. Ali, borbena politička retorika na stranu, niko i ne traži da Srbija “stane” nego, naprotiv, da se pokrene. Srbija je stala odavno: stao je normalan politički život, mediji, pravosuđe i štošta drugo. Zahtevi protestujućih mogu da se sublimiraju u ponovno pokretanje, dakle, oslobađanje iz stega jedne otete države i porobljenog društva.
Vučević, stoga, demagoški obrće teze, pri tome zapanjujuće uvredljivo i neukusno licitirajući brojevima žrtava, što je u kontekstu u kojem je izgovoreno jednostavno nepodnošljiv primer robotske neosetljivosti – da izvinu roboti. Postoje banalne, formalne istine koje se ni ne pomišljaju, a kamoli da bi se izgovarale, iz razloga koji su samorazumljivi svakome ko se iole normalno socijalizovao. Zamislite da skrhanim roditeljima deteta koje je, recimo, poginulo u saobraćajnoj nesreći kažete: “Ma, šta tu dramite, pa svi ljudi su smrtni, i da nije sada poginulo, vaše dete bi svakako jednom umrlo, makar i u dubokoj starosti. Ajde bre, sve je to normalno, život ide dalje!”
S obzirom na sve to, zapravo je šteta što Vučić nije kupio Vučevića na nekoj pijaci rashodovanih robota u dubokoj unutrašnjosti Kine. Ako ništa drugo, taj bi možda i mogao da se apgrejduje, a za popravljanje ovog, prirodnog, nema nikakve šanse. Kao ni za njegovog šefa, uostalom.
Zašto Vučić prikazuje Srbiju kao opsednutu tvrđavu koju policija brani od spoljašnjih neprijatelja? Zbog čega bi Vulin da se uveze novi srpski narod? Šta je plesna tačka na obeležavanju Dana policije poručila pozornicima oko Ćaćilenda, inspektorima, saobraćajcima, specijalcima, administrativcima i svim ostalim pripadnicama MUP-a
“Ovaj režim se ruši. I to ne zbog toga što se ruše institucije – režim se na institucije nije nikad ni oslanjao. Već zato što proces kanceroznog kadrovskog osvajanja razgrađuje i institucije i sam režim. U slučaju institucija on stvarno liči na širenje tumora. U slučaju režima više liči na osinjak u kojem se otrovne i nervozne ose sve više otimaju Vučićevoj kontroli. Kad zrelo razmislite, šokantno je koliko malo toga Vučić zaista uspeva da sprovede onako kako želi. I sve manje”
U Srbiji postoji vrlo jako uverenje da je sve uzaludno, da, šta god probali, ne može biti bolje. Meni je, ipak, dok sam zavideo svima koji su 23. maja bili prisutni na Slaviji, delovalo da ova istrajnost spontanih protesta mora biti zasnovana na nekoj nepobedivoj nadi – u ljudima dovoljno mladim da ih razočaranja nisu slomila i čiji je entuzijazam izliva svuda unaokolo. Samo da se ne zaboravi da je ona tek neophodan uvod
Šta spaja Vučićeve ministre unutrašnjih poslova? Kome u Mupu građanin sme da prijavi kakvog mafijaša posle slučaja Milić? Šta je Dačić na uvijen i naprednjačko-politički-korektan način poručio Vučiću? Zašto u režimskim krugovima vrijedi olovno pravilo da se uz zlato u levoj ruci mora imati pištolj u desnoj? I zbog čega bivši načelnik nije uzrok profesionalnog, moralnog i svakog drugog posrnuća policije, već njegova posljedica
Zašto su građani Srbije crveni od srama poslije naprednjačke operacije u Tivtu? Zbog čega Vučić redovno bruka zemlju i građane koje predstavlja? Upita li se kako ga na Samitu u Tivtu vide drugi državnici i što mu govore iza leđa
Čarter Er Srbije od Beograda do Tivta pun naprednjačkih lojalista sa kriminalnim dosijeima i najava pripreme ubistva Aleksandra Vučića u Crnoj Gori za vreme samita EU - Zapadni Balkan: šta je šahista sa Andrićevog venca ovim atakom na zdrav razum hteo da postigne
Kako se autolimar iz Nove Pazove našao u slučaju Milić, jednoj od najvećih afera u novijoj istoriji? Šta je za običnog naprednjaka deset hiljada evra, a šta za glavešine SNS-a? Ko su kederi i štuke u tom lancu ishrane
Si, Tramp, Putin i Dan srpske diplomatije
Nepodnošljiva lakoća šibicarenja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
