Foto: Zoran Zestić/Tanjug
Zašto Nemačka sama ne kopa svoj litijum ako je toliko "blago za nemačku automobilsku industriju"? Ovo pitanje postavlja nemačka štampa analizirajući podršku kancelara Olafa Šolca srpskom projektu "Jadar"
List „Cajt“ objavio je veoma opširnu reportažu iz Srbije koju potpisuje novinarka Franciska Činderle. Ona započinje susretom s porodicom Filipović koja, kako se navodi, već pet generacija žive u dolini Jadra. „To područje je poznato po dobroj vodi za piće, uzgoju svinja i poljoprivredi. A možda uskoro i po najvećem rudniku litijuma u Evropi“, piše autorka, a prenosi Dojče Vele.
U tekstu se zatim podseća da „Evropska unija, koja želi da bude pionir klimatske neutralnosti, veoma zavisi od sirovina iz Kine. Rukovodstvo iz Pekinga već godinama sledi jasnu strategiju, sklapajući dugoročne ugovore s rudarskim kompanijama u Australiji i Čileu, i kontrolišući velike delove lanca snabdevanja, sve do gotove baterije. Evropa sada želi da učini nešto da se tome suprotstavi.“
Zato je, piše „Cajt“, „nemački kancelar Olaf Šolc otputovao sredinom jula u Srbiju, zajedno sa potpredsednikom Evropske komisije Marošem Šefčovičem, da tamo potpiše sporazum o strateškom partnerstvu u sirovinama sa tom zemljom. Evropski, a posebno nemački proizvođači automobila žele da smanje zavisnost od Kine uz pomoć rudnika u Srbiji“, piše nemački list i pritom posebno navodi kompaniju Mercedes-Benc, čiji su predstavnici takođe bili tada u Srbiji.
Posvađano selo
„Rudnik će biti izgrađen nedaleko od Gornjih Nedeljica, malog sela sa oko 800 stanovnika u kojem živi i porodica Filipović“, navodi nemački list. Ali, „problem litijuma je zabio klin u malo selo. Komšije koje su nekada zajedno slavile svadbe i druge proslave više ne razgovaraju jedni s drugima i međusobno se nazivaju izdajicama. Priča se da su se čak i dvojica sveštenika pravoslavne crkve posvađala oko toga da li litijum treba da ostane u zemlji ili da bude eksploatisan.“
„Čini se da je selo podeljeno u dve grupe. Oni koji su se dogovorili s Rio Tintom i prodali im svoje kuće i njive, i oni koji to odbijaju. Porodica Filipović pripada drugoj grupi. Kompanija im, kažu, još nije dala ponudu, ali je jasno da će je oni odbiti. ‘Nećemo prodati naše njive. Mogu samo na silu da nam ih uzmu’, kaže Zoran Filipović.“
Obećanja Rio Tinta
Spor oko litijuma izaziva nemire i u čitavoj zemlji, piše Cajt. „Pre nekoliko godina u Beogradu i drugim gradovima Srbije održane su velike demonstracije protiv rudarskog projekta. Posle posete kancelara Šolca sredinom jula, desetine hiljada ljudi ponovo je izašlo na ulice. Mnogi strahuju da bi rudnik mogao da zagadi vodu za piće u regionu i izazove štetu po životnu sredinu.“
„O ovom projektu moramo da pričamo na osnovu činjenica“, kaže Emil Atanasovski, predstavnik Rio Tinta s kojim je novinarka razgovarala u Beogradu. On tvrdi da „niko nije primoran da proda svoju kuću“ i obećava: „Posle 40 godina vratićemo zemlju ljudima onakvu kakva je danas.“
Međutim, kako piše nemački list, „Srbija je sve samo ne pionir energetske tranzicije. Zemlja proizvodi većinu električne energije iz uglja, a ulaganja u elektrane često su dolazila iz Kine. Na ulicama često prolazite pored bilborda kompanije za prirodni gas Gasprom s kojih se apeluje na srpsko-rusko prijateljstvo. I sada od svih mesta, ta zemlja treba da postane motor evropske elektromobilnosti?“
Tome se nada predstavnik Rio Tinta Atanasovski. On za Cajt kaže: „Želimo da izgradimo najmoderniji rudnik litijuma u Evropi. To će podići standarde za sve rudnike u Evropi.“
Zašto Nemačka sama ne kopa litijum?
„U dolini Jadra, međutim, ljudi ne razumeju zašto oni da plaćaju cenu za novu tehnologiju. ‘Zašto Nemačka sama ne kopa litijum?’, pita se Vladimir Filipović.
Cajt piše: „Tačno je da Nemačka ima nalazišta litijuma, ali do danas ne postoji rudnik, postoje samo takozvani istraživački projekti, uključujući one u Rudnim gorama u Saksoniji ili u Altmarku (u Saksoniji Anhalt). I tamo raste otpor rudarenju, između ostalog i zbog zabrinutosti da bi voda za piće i zemljište mogli da budu kontaminirani.“
„Upravo to je ono što brine i ljude iz doline Jadra“, piše Cajt, ali i dodaje da Rio Tinto „obećava ljudima u dolini Jadra da će moći da nastave da obrađuju svoja polja oko rudnika.“ Kompanija „isključuje mogućnost da će se toksične otpadne vode ispuštati u reke i da polja više neće moći da se obrađuju, kako strahuju stanovnici.“
„Cajt“ je o planovima razgovarao i sa stručnjacima nemačkog Saveznog zavoda za geologiju i prirodne resurse. Njihova procena je da je „proces rudarenja u podzemnom rudniku u principu uporediv s drugim podzemnim rudnicima, na primer sa iskopavanjem kalijumove soli u Nemačkoj. I tamo poljoprivreda može i dalje da se odvija na površini, iznad podzemnih rudnika i u blizini rudnika“, navode nemački stručnjaci i naglašavaju: „Svaki rudnik je u krajnjoj liniji industrijski objekat gde se moraju preduzeti odgovarajuće mere za zaštitu životne sredine.“
EU i Nemačka se „otvaraju za ucene“
Rudarski projekat u Srbiji ima ujedno još jednu, političku komponentu, piše Cajt. I postavlja pitanje: „Kolika je cena koju plaćaju Nemačka i EU?“ Zatim navodi: „Predsednik Aleksandar Vučić sve autoritarnije vlada Srbijom, slično kao Viktor Orban u Mađarskoj, ali s tom razlikom što Srbija nije deo EU, već kandidat za članstvo. Strogo govoreći, država bi trebalo da pokrene reforme, ali se dešava suprotno. Poslednji parlamentarni izbori u decembru 2023. protekli su u senci optužbi za manipulaciju glasanja.“
Autorka je po tom pitanju komentar potražila od Vedrana Džihića, politikologa sa Univerziteta u Beču. On kaže: „Olaf Šolc u Srbiji pravi istu grešku kao što je to svojevremeno uradila Angela Merkel s Rusijom. Oni se oslanjaju na promene kroz trgovinu i nadaju se da će moći da vežu autoritarni režim za Zapad kroz bliske ekonomske veze. Ali, to je zabluda. Otvarate se za ucene“, upozorava Džihić za Cajt.
Potvrda iz Mercedesa
„Vučić u svakom slučaju može mnogo da dobije i može da poveća svoj ugled širom Evrope“, piše list i navodi da je „’Krem de la krem evropskog biznisa’ došao da potpiše ugovor o sirovinama, uključujući i predstavnike Mercedes-Benca.“
Predstavnica Mercedesa za Cajt je potvrdila da je ta nemačka automobilska kompanija već u pregovorima s Rio Tintom. Nije želela da komentariše detalje, ali je rekla da je reč o „mogućnosti dobijanja litijuma iz srpskog rudnika u jadarskom kraju“.
„Sasvim je moguće da će Mercedes-Benc u jednom trenutku napajati svoje automobile litijumom koji se nalazi duboko ispod njiva porodice Filipović. Oni za sada i dalje sede pod hrastom u svom dvorištu, za stolom na kojem su domaća šljivovica i slatko od smokava i raspravljaju šta dalje. Rio Tinto je ponudio poljoprivrednicima u dolini kredite za kupovinu poljoprivredne opreme, a obećao je i da će im otkupiti urod. Ali, Filipovići ne veruju da će to povrće ubuduće moći da se jede“, zaključuje svoju reportažu iz doline Jadra nemački list Cajt.
„Prljavi posao“
Litijum u Srbiji tema je i za berlinski list“Tagescajtung“, koji u svojoj rubrici „Debata“ donosi tekst Aleksandera Roterta. Za njega se navodi da je „politikolog koji od 1991. istražuje bivšu Jugoslaviju, radio je 20 godina za UN, NATO, OEBS, OHR i EU, uglavnom na sprovođenju mira na Zapadnom Balkanu, a kao potpukovnik nedavno je radio kao savetnik za interkulturalne operacije Bundesvera za strane misije“.
U tekstu pod naslovom „Fatalna politika smirivanja“, Rotert, između ostalog, ocenjuje da je „Šolcov litijumski dogovor pogrešan, jer je Beograd počeo da sprovodi Miloševićev velikosrpski plan“.
„Svi argumenti koje iznose zagovornici ovog ‘prljavog posla’ se ili mogu opovrgnuti ili su lažni, jer srpske rezerve litijuma predstavljaju oko jedan odsto svetskih. EU bi mogla da uvozi litijum iz ‘neproblematičnih’, demokratskih država kao što je Australija. Dakle, ne mora da podržava jednog od poslednjih agresivnih autokrata u Evropi“, piše autor.
I još: „Nemačka bi takođe mogla da kopa sopstvene rezerve litijuma, ali to verovatno ne bi bilo preporučljivo s obzirom na zagađenje životne sredine i predstojeće izbore. Ali, Srbija deluje kao da je veoma daleko i Berlinu očigledno nije stalo do veoma aktivnih i hrabrih srpskih aktivista za zaštitu životne sredine.“
„Velikosrpski plan“
Za autora je bila „zanimljiva i smirena reakcija ambasadora Rusije u Srbiji Aleksandra Bocana Harčenka na nemačko-srpski litijumski sporazum: ‘Nikada nisam čuo ništa od predsednika Srbije Aleksandra Vučića što bi nas navelo da pretpostavimo da će Srbija da promeni svoju politiku’. Toliko o onima koji misle da mogu da kupe Vladu Srbije“, piše Rotert uz opasku da „i dalje ima nemačkih i evropskih predstavnika vlasti koji su mišljenja da je Vučić garant stabilnosti na Balkanu i da ga treba podržati.“
Autor u svom komentaru podseća na ratove devedesetih koje je „započeo Vučićev prethodnik i bivši šef, predsednik Srbije Slobodan Milošević“. Navodi da su, iako je „kao i u svakom oružanom sukobu, bilo ratnih zločina na svim stranama, svi izvori, od nevladinih organizacija za ljudska prava kao što su Amnesti internešenal ili Hjuman rajts voč, pa do Komisije eksperata Ujedinjenih nacija za ratne zločine i američke obaveštajne službe CIA, došli do zaključka da su tokom rata preko 80 odsto ratnih zločina u Bosni počinili Srbi izvršioci, s namerom da se osvojene oblasti ‘očiste’ od nesrba. Ta ‘etnička čišćenja’, odnosno masovna ubistva, uključujući i genocid, nisu bila ‘nusproizvod’ agresivnog ratovanja, već njegov cilj“, smatra nemački politikolog.
On postavlja i pitanje: „Zašto je ovo i dalje relevantno 30 godina kasnije?“ I na njega odgovara ovako: „Zato što je srpska vlada u Beogradu počela da sprovodi Miloševićev velikosrpski plan u delo.“
Na kraju, zaključak Aleksandera Roterta glasi: „Sve to bi trebalo da navede kancelara Šolca da razmisli o tome s kim sklapa ‘dilove’ i šta je sve u igri“.
Izvor: Dojče vele
„Vlasti se sad hvale time što smo izgubili kao zemlja šest meseci sa tim preganjanjem sa Venecijanskom komisijom“, kaže nekadašnji šef Misije Srbije u EU Duško Lopandić
„Mi kao proevropska stranka i grupacija koja se koncentriše sada sa namerom da izađe na izbore, smatramo da neko kao Milo Lompar ne može da bude predsednik Srbije, uprkos onome - ili Srbija ili mafija“, ističe Marinika Tepić
„Uplašena konstantnim padom svog rejtinga, i uporednim rastom studentskog pokreta, vlast bi da proglasi studente za terorističku organizaciju i spreči njihovo učešće na izborima“, kaže redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Radomir Saičić
Primeri Crne Gore i Albanije pokazuju na koji način se komunicira u javnosti onda kada zemlja zaista želi da uđe u Evropsku uniju, kaže novinarka portala Savremena politika Sofija Popović
Jerg Heskens je podržavao projekat „Jadar“, čak i kada su pojedinci iz nemačke ambasade u Beogradu ukazivali na to da Nemačka ne bi trebalo da ga forsira zbog protivljenja građana, piše BIRN
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
