Umrla je Anuk Eme, francuska zvezda filmova „Dolče vita“ i „Jedan čovek i jedna žena“

U Kanu je 1980. godine osvojila nagradu za najbolju glumicu za ulogu u filmu Marka Belokija Skok u tami.

Tokom karijere koja je trajala sedam decenija glumila je u oko 80 filmova,  a vredi pomenuti Visoku modu (1994) Roberta Altmana, The Birch-Tree Meadow (2003) Marselin Loridan-Ivens i I živeli su srećno (2004) Ivana Atala.

Njena karijera započela je krajem 1940-ih i trajala je sve do 2019. i filma „The Best Years“ kojim je Leluš napravio epilog ljubavnoj priči od pre 50 godina.

U jednom intervjuu za The Guardian iz 2007, rekla je o svojoj glumi: „Felini me je naučio ovo: Najvažnije je slušati šta ostali likovi kažu. I ne shvatati sebe preozbiljno“.

Anuk Eme nije volela da ljudi pričaju o njenim godinama. 

Sa glumom je počela veoma rano, a nakon toga nikada nije želela da prestane. Osim kada je napravila pauzu od sedam godina, u Londonu krajem 1960-ih, sa glumcem Albertom Finijem.

Francuska glumica Anuk Eme sa mužem Albertom FinijemRođena je u Parizu 1932. godine kao Džudit Drajfus, iako u nekim dokumentima piše ime Nikol, ćerka glumca i glumice Henrija Drajfusa i Ženeviv Sorja.

Tokom Drugog svetskog rata, uzela je majčino prezime kako je nacisti ne bi jurili i selila se između Pariza i juga Francuske.

Sa 13 godina je dobila ulogu u svom prvom filmu Dom na moru iz 1947. godine.

Odlučila je da to zadrži kao svoj profesionalno ime, a prezime je izvela od reči „Aimee“ koja na francuskom znači „voljena“ na savet pisca Žaka Prevera.

Sa 16 je glumila u filmu Ljubavnici iz Verone Andrea Kajeta, adaptaciji Romea i Julije, a nakon toga su usledile dve decenije pune brojnih filmova.

Uloga u filmu Bad Liasons iz 1955, koji je inspirisao francuske novotalasne filmadžije, kandidovao ju je za saradnju sa Felinijem na dva filma.

O saradnji sa njim rekla je: „Otkrila sam smeh i radost života i naučila da volim svoj posao glumice“.