Stvarnost sa otklonom

Najavljeno je da će do kraja ove godine biti prikazana dva filma koja su godinama pripremana – Volja sinovljeva i Djeca Kozare. Petar Benčina u oba ima važne uloge. Petar Benčina je filmski i pozorišni glumac, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Nedavno je završeno emitovanje televizijske serije V efekat, a neke od njegovih novijih uloga su u filmu Toma, u serijama Državni službenik, Klan i Mama i tata se igraju rata…

Počinjemo ovaj razgovor od filma Volja sinovljeva, čija je realizacija trajala sedam godina zbog finansijskih problema, a koji se najavljuje kao epska avantura inspirisana srpskom tradicijom u dalekoj budućnosti, posle nuklearne katastrofe.

PETAR BENČINA: Reditelj ovog filma Nemanja Ćeranić okupio je sjajnu ekipu i iza i ispred kamere, sa nesvakidašnjom idejom i scenarijom o jednom potpuno izmišljenom svetu. Oni koji su videli snimljeni materijal kažu da na našim prostorima ovakav film još nije viđen i da ih podseća na ozbiljne svetske produkcije. Nakon pretpostavljenih apokaliptičnih događaja koji su zadesili celu planetu, ostaje jedna grupa samoorganizovanih ljudi koji su gajili one vrednosti koje nas čine ljudima – kad to kažem, mislim pre svega dobrim – i bivaju napadnuti od zlih. Uzbudljiva je pretpostavka da će se na kraju sve naše materijalno, alatke, igračke, rekviziti, svesti na ponovnu borbu za suštinske vrednosti. Kroz film se sukob razvija i taj stil podseća na neke od filmova snimljenih u Holivudu, što je nešto autentično i autohtono filmski, pokušaj autora da naprave naše, ali i svetsko.

“VREME”: U svetu bez reda i zakona vladaju haos i anarhija, a ekonomija se ponovo zasniva na robnoj razmeni – tako je u filmu o kojem govorite. Da li možete da zamislite takvu budućnost?

Moguće je. Vidim da neki mladi ljudi nemaju takav odnos prema novcu, da odrastaju neka generacije koje nisu potkupljive, koja novac ne fascinira… Možda bi se, ako bi se taj talas širio, došlo do toga da novac više ne bude glavni alat za porobljavanje ljudi i doživi neku vrstu kolapsa, što bi stavilo u centar druge vrednosti. E sad, drugo je pitanje šta bi sve to moglo da izrodi…

U filmu ste glumili i sa nedavno preminulim Žarkom Lauševićem. Kakvo je bilo to iskustvo?

Snimali smo na terenu, u Boru i te slike sa njim će mi uvek biti žive i bliske kao da su se odigrale pre neki dan. Tada smo se prvi put upoznali i susreli. Dugo smo bili na terenu, a on je tad još živeo u Americi. Došao je isključivo i jedino zbog tog snimanja. Nekako smo odmah uspostavili snažnu vezu i imali smo prilike da dosta vremena provodimo zajedno. On je raskošan i magičan, a interesantno je bilo uvažavanje sa kojim je pristupao nama koji smo mladi, bio je otvoren da polemiše, da razgovara i da nas hrabri. Iako je ogromna razlika u našem životnom iskustvu, nije ostao u nekom svom komforu.

Jednog dana, on je snimio svoje kadrove, a moji su bili planirani za naredni dan. Zamolio sam ga da dođe na moje snimanje, jer mi je bilo važno da on bude na setu, u mojoj sceni. On je došao iako se snimalo dvadeset kilometara dalje od hotela, kamera, naravno, njega nije snimala, ali ja sam znao da ću ispred njega odigrati ulogu kako treba. Bio je veliki drug.

U filmu Lordana Zafranovića Djeca Kozare tumačite ustaškog političara. Koliko je bila zahtevna takva uloga i uopšte, koji je glavni utisak sa tog snimanja?

Rad sa Lordanom je prava privilegija. On je otvoren, suveren vladar seta, donosi odluke u trenutku i ume da navede ljude oko sebe da mu u kratkom periodu ponude dobra rešenja, koja on nepogrešivo prepoznaje. Tako da mi je najveći utisak rad sa njim. Kadrovi koji izgledaju svetski, traju, bogati su i smisleni; nisu sami sebi svrha. Snimanje filma je uvek svedeno na puno rezova, iz različitih uglova, ponavljanja… A ovo je neobično jer je priča o logoru i stratištu, o takvoj strahoti, gde on pravi događaj koji traje i snima ga kranom i kamerom, snima dijalog za dijalogom u nizu koji traje, slika sve one predele i vraća se na scenu koju, recimo, gledaju ti ljudi u logoru. Što se tiče moje uloge, ona nije bila toliko strašna koliko je mogla biti. Nisam imao neposredne scene u kojima se dešavaju zločini, više je to bio umni zločin u rukavicama, izvitopereni intelektualni pristup, perverzni prema logoru gde se na zverski način ubijaju deca. Pomisao na taj kontekst je zaista zastrašujuća.

foto: marija janković

Ni tema nedavno emitovane serije V efekat (Fau efekat) nimalo nije lagana.

Ta serija je u osnovi triler, ali ima i komične elemente. Na prvi pogled, kao u samom naslovu Fau efekat, što znači glumu sa otklonom kad je ideja teksta važnija od unošenja u ulogu, serija daje jednu komociju gledaocima da to što vide nije tako brutalno kao što se u samoj seriji izvodi. Međutim, kako epizode odmiču, ti shvatiš da sve to – iako se ne upire prstom na određeni grad i konkretne ljude i događaje – nije izmišljeno i da itekako ima veze sa prošlošću koja nas obeležava. Neraščišćena prošlost dovodi do toga da onaj ko poseduje moć manipuliše i neprestano čini sledeći zločin kako bi prekrio prethodni.

Bili ste prvo student, a onda asistent Dragana Petrovića. Danas ste i vi profesor koji ima svoju klasu na Fakultetu dramskih umetnosti.

Gluma i poziv profesor su dva dara, ali usaglašena, koji potpomažu jedan drugog. Inače, dogodilo se spontano da postanem asistent. Profesor me je pozvao i dugo sam razmišljao da li da pristanem. To je bila njegova pedagoška i profesorska vrlina i umeće – da me privoli samo da dođem, a da na kraju ostanem. Verovatno je predosetio da će to biti i konačno. A pružio mi je svu slobodu da mogu da odem kad hoću. Ostao sam uz njega i, sticajem okolnosti, možda i ranije nego što je to uobičajeno, preuzeo svoju klasu. To je sada važan deo mog života.

Imali ste prilike da radite sa starijim kolegama koji su ostavili trag u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Na osnovu tog iskustva, kakvu vrstu podrške bi, po vašem mišljenju, trebalo pružiti mladima?

Svako se našao pod nekom vrstom okrilja i topline, da nas starije kolege hrabre, utiču pozitivno na naše samopouzdanje. Na mene su takav utisak ostavili Milena Dravić, Miša Janketić i još mnogi drugi. Dovoljan je osmeh, pogled, a posebno znači kada kao mlad dobiješ priliku da radiš sa njima. Mladim ljudima je, pored učenja ovog zanata, važno da se uhvate u koštac sa novim ulogama, da budu samopouzdani. Nakon završetka fakulteta, za mlade je bitno da im niko ne osujeti samopouzdanje. To su mlade grane i ti ožiljci nisu isti kao kada bi se srela dva iskusna čoveka, koji mogu da razumeju sa kojom namerom je nešto rečeno, šta i odakle ide, i koju težinu nosi.

Konačno, koliko je teško uskladiti privatno i poslovno?

Moj javni i privatni život su isprepletani, i ja nemam dvojicu “sebe” – jednog za javne situacije, drugog za privatne. Veoma je važno da kad donosiš odluke, kažeš šta nećeš i šta ne želiš. Čak nije toliko nužno da baš znaš šta hoćeš, pogotovo ne uvek, ali je nužno da znaš šta nećeš i da to kažeš. Samim tim, ostaje više vremena za ono što te zaista interesuje.