Šta je ostalo od zaostavštine Zorana Đinđića u naprednjačkoj Srbiji

Na 21. godišnjicu ubistva prvog demokratskog premijera Srbije Zorana Đinđića oskrnavljen je njegov mural na platou ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu. I to nije prvi put. Možda se može naslutiti ko stoji iza ovog idiotskog čina, možda i ne, ali bi za tako što – generalno – mnogi mogli imati inspiraciju. I oni sa ultranacionalističko-klerikalnog političkog krila i oni koji su predani tzv. ultralevim, antiglobalističkim idejama (ispisana poruka, ispod crvene boje kojom je zasuto Đinđićevo lice, tako nekako i zvuči). Ne samo u Srbiji, te dve opcije nekad i nisu tako beskrajno ideološki udaljene jedna od druge. Ovde se to upravo najbolje može videti po odnosu prema Đinđićevom nasleđu. A bogami i prema “čudnom” odnosu prema Vučićevoj svevlasti.

Mogli su to komotno, međutim, učiniti i aktivisti vladajuće stranke, malo da unesu dodatni “zbun” u poslovično konfuznu javnost, a više zbog toga što – bez obzira na oficijelne stavove Vučića i njegovih saradnika – Đinđića i dalje doživljavaju kao političkog arhineprijatelja, čoveka koji je “isporučio Miloševića Hagu”, “pozivao na bombardovanje Srbije” (ta propagandna neistina je uspela nekako uspešno da preživi sve ovo vreme) i bar privremeno zaustavio sanjani put Srbije ka Moskvi i Minsku, odnosno – okrenuo je ka vazda “mrskom Zapadu”. Kako god, ako ne bude velikih iznenađenja, počinioci nikada neće biti otkriveni.

RIKVERC–SVETLA

U skladu sa aktuelnim civilizacijskim rikvercom Srbije, ovaj varvarski čin simbolički, unatrag, osvetljava važne elemente i kontekst Đinđićeve kratkotrajne političke karijere. Iako se nekima može učiniti da je ona trajala decenijama, zapravo je od osnivanja Demokratske stranke, kada on ulazi u političku arenu, do njegovog ubistva – prošlo manje od 14 godina. Premijer Srbije je bio tek nešto više od dve godine (tri puta manje od Ane Brnabić). Uprkos tome, trag koji je ostavio, i u politici i u društvu, jeste impozantan i još uvek izaziva izlive što negativnih, što pozitivnih emocija i tako će biti još dugo. Bez obzira na to što je i pre i posle bilo političkih ličnosti koje su imale neuporedivo veću moć od njega, Srbija zapravo nikada nije uspela da izrodi ni približno snažnu figuru kakav je bio Đinđić, koji je u sebi ujedinio impresivan intelektualni gabarit, nepotrošivu političku energiju i menadžerski talenat. Svaki njegov javni istup, a nije ih bilo mnogo i nisu bili dugi, sadržajno je značajniji nego 12-godišnja svakodnevna “obraćanja” Aleksandra Vučića. I čak više govori o našoj sadašnjici nego svi predsednički solilokviji.

Srbija se 12. marta 2003. godine, to je evidentno, zakucala u zid. Još se, ošamućena i zbunjena, okreće oko sebe. I još joj nije jasno šta se to zapravo desilo, a pogotovo zašto se desilo to što se desilo. Možda je namera atentatora, odnosno kreativnih direktora ubistva, bila upravo to. Srbija je morala da stane, a Đinđić je, da parafraziramo TV zvezdu i čoveka koji je veći dio života proveo u zatvoru nego na slobodi, Kristijana Golubovića, morao da bude “ubiven”. Ako ne 12. marta, onda nekog drugog dana.

IZMEĐU NAJMANJE TRI VATRE

Đinđić se poslednjih godina političke karijere, a posebno nakon petooktobarskih promena, konstantno nalazio između nekolikih vatri koje je nekada uspešno izbegavao, a nekada, nažalost, ne. Svakako su njegovi iskonski protivnici bili nacionalistički aktivisti, pristalice Miloševićeve autokratije, Miloševićeva elita, protivnici demokratije, liberalnih vrednosti i, naravno, Zapada. Personifikovao je ono od čega su oni strahovali: reforme pre svega političkog i institucionalnog, pa i ekonomskog sistema, uspostavljanje funkcionalne (“dovršene”) države koja će se zasnivati na tzv. zapadnim vrednostima. Većini njih Zapad nije smetao (samo) zbog toga što su zemlje razvijene demokratije bile protiv Miloševićevih ratnih osvajanja, “rešavanja srpskog nacionalnog pitanja” silom, nasiljem i zločinima, pa ni zbog “bombardiranja Srbije i Čačka” (kako glasi naslov albuma grupe Let 3). Glavni problem je i danas aktuelan: približavanje Srbije Evropskoj uniji ugrozilo bi okoštale strukture moći koje tako lepo žive na grbači građana. A neki od njih bi mogli završiti i u bajboku.

Te strukture svakako podrazumevaju, osim miloševićevske kulturne i ekonomske elite i delove tajnih službi, neke verske velikodostojnike, kao i pripadnike organizovanog kriminala koji je devedesetih doživljavao zvezdane trenutke. Kao i danas, uostalom. S vremena na vreme ćemo se podsetiti na jednu Đinđićevu izjavu iz perioda dok je njegova stranka bila u opoziciji. Na kritičko pitanje novinara, on otprilike odgovara da opozicija u Srbiji ne deluje u Švajcarskoj nego u jednoj razorenoj državi, u društvu pretvorenom u forncle, u kojem su sve vrednosti postavljene natraške. To bi moglo da se čita i ovako: opozicija je prinuđena da napravi izvesne kompromise i “dilove” sa delovima narečenih struktura moći i dominantnih vrednosnih obrazaca kako bi se stvorili elementarni preduslovi da Milošević ode u političku prošlost. Ulazimo u zonu pretpostavki i sumraka jer je teško razgrnuti verodostojne informacije od tračeva, ali je jasno da je padu Miloševića prethodio dogovor opozicije pre svega sa onim moćnim grupacijama kojima su iz raznoraznih razloga i on i njega iracionalna politika počeli da smetaju i idu na živce.

Neki kažu da su ti dogovori, koji su, po svemu sudeći, bili neophodni, uvod u tragediju. Neki to pak poriču. Ovi prvi kažu da su se te moćne grupacije osetile prevarenim kada je Đinđić, protivno dogovoru, zaista počeo da sprovodi reforme po dubini i širini, ciljajući ključne tačke, te da se ponovo celokupna miloševićevska elita ujedinila. Protiv njega. I zbog toga je morao da bude “ubiven”.

Šta se sve tu dešavalo, kakve su tačno uloge tajnih službi, podzemnih struktura, Koštuničinog okruženja, pa i nekih iz Đinđićevog okruženja? Neke odgovore smo dobili iz relevantne publicistike i sudskih procesa. Ali ozbiljnije, preciznije možda nekada u budućnosti daju istoričari. Mada će to i za njih biti pretežak posao, pogotovo ako se ne izmaknu iz vlastith ideoloških pozicija. Kako god bilo, formalno je Đinđića ubila država.

DRUGE STRANE

Po istom principu kako danas Vučićeva kriminalno-nasilnička vlast i propaganda identičnog karaktera, opoziciju i kritički nastrojene javne ličnosti proglašavaju kriminalcima i nasilnicima, tako su i mediji u Srbiji ubrzo posle 5. oktobra počeli da Đinđića proglašavaju “manekenom organizovanog kriminala”. To je zapravo bio uvod u likvidaciju. Mnogi su u tako što poverovali, ali su se štrecnuli 12. marta. Neki od njih su tada osetili grižu savesti. Neke od njih ni danas ona nije napustila. Uzgred, nikada u Srbiji, ni pre ni posle, nije bilo više medijskih sloboda nego za Đinđićevog vakta. Tu ni Beba Popović nije mnogo mogao da učini.

Dakako, napadi nisu pristizali samo sa te strane, nacionalističko-ratotvorno-kriminalne. Doduše, sa nešto manjim intenzitetom, šamari su odjekivali i sa one levo-liberalne strane, čak i od koalicionih partnera i njihovih saradnika. Odjednom se na ovom delu scene pojavio neverovatno veliki broj stručnjaka koji su sve znali o tranziciji, kompleksnim reformama sistema, međunarodnim odnosima, šta treba da se čini, šta ne. Kao da su istovremeno bili dugogodišnji savetnici Zbignjeva Bžežinskog i Džefrija Saksa. Verovali su otprilike da se jedna rasturena zemlja može obnoviti za cirka dva meseca. Toliko je otprilike prošlo od formiranja Vučićeve vlade kada su ti stručnjaci utvrdili da je “sve isto, samo njega nema”. Neki od njih su i dalje prisutni na javnoj sceni i sada drže predavanja opoziciji šta ona treba da radi, a šta ne. Kritika je uvek poželjna, naravno, ali kada je promišljena i zasnovana na znanju i činjenicama.

Iz tih krugova smo saznavali da je Đinđić nacionalista i to onaj najopasniji, prikriveni. Podsećali su na “pečenje vola na Palama” (podsetimo, Đinđić je za vreme rata išao u posetu Radovanu Karadžiću kako bi pokušao da ga ubedi da prihvati mirovni plan u kontekstu formiranja tzv. Karterove komisije), oštro kritikovali uvođenje veronauke u školu i javnu komunikaciju sa nekim od “nacionalnih otaca”… Zamerali su mu i, gle čuda, na pragmatičnosti. Kao da pragmatizam nije nekakav preduslov ukoliko hoćete da se ozbiljno bavite politikom. Ukoliko nećete da se sa istomišljenicima zatvorite u četiri zida i međusobno tapšete po ramenima. Možda da je bio pragmatičniji, u smislu da je temeljne principe podredio ličnom interesu, možda i ne bi morao biti “ubiven”. Sa ove distance gledano, za vreme vlade Zorana Đinđića, međunacionalni odnosi u regionu su se ubrzano relaksirali i bili bolji nego ikada.

A posle ubistva situacija se menja. Odjednom, Đinđić se proglašava liderom “druge Srbije”, one antiratne i antinacionalističke. Bilo bi bolje da su, umesto naknadne pameti, Đinđiću dali bar toliko vremena koliko su davali, na početku njegove evropske i kosovskorešavačke karijere, Aleksandru Vučiću, u onom periodu kada se ovaj pozivao na Đinđićevo nasleđe. Onog ko je u uprepodobljenom Vučiću prepoznao Zorana Đinđića očekuje poseban krug pakla u kojem će abonenti biti prinuđeni da celog dana slušaju govore aktuelnog predsednika.

PRITISCI SA ZAPADA

Smetala je određenim krugovima i “kosovska politika” Zorana Đinđića. Podsetimo, Đinđić je smatrao da se rešenje problema ne sme odlagati jer vreme ne radi u korist Srbije. Bio je, naravno, u pravu, a iskreno i nije trebalo biti politički genijalan pa to zaključiti. Jasno je da on kosovski čvor političkom snagom koju je imao ne bi mogao da odreši, toga je bio svestan. Isto tako je sigurno bio svestan da je Srbija morala najmanje dvadesetak godina ranije da uspostavi normalnu komunikaciju sa kosovskim Albancima i zajedno sa njima traga za rešenjem. Sam je govorio da se nacionalna pitanja ne mogu i ne smeju rešavati silom. Ispostavilo se da je, što se tiče potrebe da se problemu ide u susret, bio u pravu. Vidimo to 21 godinu posle: Srbija je talac vlastite politike prema Kosovu i biće to još dugo.

Zapad je nedvosmisleno podržavao rušenje Miloševićevog režima. Ali, stiče se utisak da ni on Đinđiću nije ostavljao mnogo vremena, da mu je neprestano dahtao sa vratom. A godinama posle, Vučiću je dao sve vreme sveta i sve što uz to ide. Setimo se veoma aktivnog učešća nekih zapadnih ambasadora u postpetooktobarskoj politici Srbije: neki od njih su se baš nalupetali i napravili prilično štete.

Naravno, pravio je Đinđić i dosta grešaka, u to nema nikakve sumnje. Nešto samoinicijativno, nešto pod pritiscima, nešto na nagovor saradnika. Sa druge strane, napravio je svojevrsno političko čudo, uspeo je Srbiju iz ništavila da vrati među civilizovane države u rekordnom roku uprkos tome što je njegova stranka imala rejting od tek 12 odsto, a njegova popularnost je bila još i manja.

Neki će kazati da su možda njegove najveće greške u odabiru ljudi kojima se okružio, a od kojih su mnogi postali bespogovorni poslušnici Vučićevog režima, pokazujući svoje “hajdovsko” lice. Drugi pak odgovaraju da su oni za vreme Đinđića bili u određenoj funkciji, a da su sa njegovom smrću postali bezglava tumarala koja su gledala kako da se za nešto što pre prihvate da se ne bi stropoštali. Neki su pokušali na “đinđićizmu” da naprave stranku i novu političku karijeru, ali su ubrzo pokazali da tome nisu dorasli ni ič. Te odiseje su se završile tragikomično.

Sa druge strane, Tadićeva Demokratska stranka je elegantno pokušala da se otrese Đinđićevog nasleđa. Možda je to kratkoročno dalo rezultate, u pogledu rebrendiranja i porasta rejtinga, ali dugoročno se pokazalo kao potez koji je vodio potpunom krahu. I stranke i Srbije.

foto: zoran žestić / tanjug

VUČIĆ I ĐINĐIĆ

Đinđić je dao kratku definiciju Srpske radikalne stranke i radikalskih političara, sledstveno tome i Srpske napredne stranke i naprednjaka, privremeno prerušenih šešeljevaca. Aktuelnija je danas nego ikada. Oni su, prema njemu, opasni za državu jer se ničega ne stide, jer nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. Anticipirao je sadašnjicu: “I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i klevete, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše. A onda ste do grla u blatu i onda oni kažu: dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla”.

Vučić je po dolasku na vlast pokušao da profitira na postđinđićevskom sentimentu, malo za unutrašnje, a malo za spoljne potrebe. Tom fintom je privukao delove DS-a, neke uticajne javne ličnosti građanske opcije, Đinđićeve koalicione partnere, uključujući predstavnike nacionalnih manjina. Zapravo im je olakšao da se presvuku u neoradikalski dres, a transfer je uvek sa sobom nosio i određene prinadležnosti, ne male. Sve stranke građanske, liberalne orijentacije koje su ušle u otvoreni dil sa Vučićem, po pravilima političke teorije, dematerijalizovale su se. Tako je zapravo Vučić dugoročno pokušao da dematerijalizuje i Đinđićevu zaostavštinu. Čini se da ipak nije uspeo.

Čak i da je, kao u nekom SF filmu, odista hteo da ide Đinđićevim putem, on to ne bi mogao. Kao što neki seoski fudbaler-siledžija koji dnevno u mehani popije gajbu piva i uveče kada dođe kući pretuče ženu i decu – nikada neće biti Lajonel Mesi koliko god to želeo. Jedino što mu u tom slučaju preostaje, Vučić je učinio: pretvorio je državu u lokalnu birtiju.

Nakon kvazireformske faze, Vučić se brzo otresao Đinđića i evropskih priča. Izlaze, doduše, članovi vlade na cigaret pauzu i poklone se na mestu Đinđićevog ubistva, ali se odnos prema pokojnom premijeru zapravo najbolje vidi iz režimskih medija. Đinđić se ponovo ubija, temeljno i sistematski. Osnovna teza, nekada eksplicitna, nekada implicitna, glasi: Đinđića je likvidirao zapad, zbog toga što… Pa dodajte šta hoćete. Zbog toga što je ponovo hteo da otme Kosovo ili zato što generalno nije bio ponizan kao sadašnja opozicija. Kao i Vučić što nije ponizan, pa i njemu preti likvidacija. Svakodnevno. Đinđić i Vučić se, dakle, na ovom planu u režimskim medijima susreću. Vučić, međutim, nekako uspeva da preživi silne atentate.

Tu je, naravno, i teorija o trećem metku. Možemo, recimo, u “Večernjim novostima” pročitati i da je Đinđić praktično sam sebe ubio. Naime, on i njegovi saradnici su hteli da sebi podignu rejting neuspešnim pokušajem ubistva, ali je metak ipak završio u premijerovom srcu razarajući okolne organe, nezgodnim sticajem okolnosti.

foto: printscreen

ČEKAJUĆI SPOMENIK I SERIJU

U periodu maksveberovanja, valjda 2016. godine, Vučić je najavio da će vrlo brzo biti podignut spomenik Zoranu Đinđiću. On je u Studentskom parku beogradskom trebalo da bude otkriven na 15. godišnjicu atentata, tačnije 12. marta 2018. I prođe otad 14 bajrama, i ništa! Navodno, čeka se urbanističko zeleno svetlo, jer se planira rekonstrukcija tog dela grada. U međuvremenu su naprednjaci porušili pola Srbije i izgradili zgradurine i kojekakve spomenike, a urbanisti nisu ni guknuli. Radili su ono što im je naređeno. Da su im rekli, verovatno bi i lično nelegalno rušili objekte i postavljali ploče po trgovima. Vučiću Đinđić više ne treba, a ne treba mu ni mesto gde će se Đinđićevi poštovaoci okupljati. Jer, oni su sada njegovi neprijatelji, koje bi najradije proterao iz države.

Serija Sablja, koju je producirao RTS, trebalo je da se emituje od 24. februara naovamo. Gle čudnih okolnosti: ne iz političkog nego iz nekog sasvim drugog, radosnog razloga, to se prolongira. Pozvana je, navodno, na jedan od najprestižnijih festivala filmskih i serijskih sadržaja, pa mora da se sačeka. Neki, međutim, kažu da sve ovo liči na političku cenzuru. Ne mislimo da će serija temeljno obraditi neuralgične tačke atentata, niti se nešto baktati sa političkom pozadinom, ali možda je slučajno zagrebala nešto što nije smela, pogotovo u ovom “osetljivom političkom trenutku”. Pa je privremeno, ili trajno, bunkerisana. Videćemo. Možda će i spomenik da “nikne”, ko zna. Proceniće se gore. Ali, sigurno je da će biti na meti vandala. I da ćemo se opet pitati kome to tačno smeta ubijeni premijer i ko stoji iza vandalskog čina. A odgovor je možda jednostavan i univerzalan: stoji Srbija, ona protiv koje se borio. I koju je, izgleda, ne samo nemoguće pobediti, nego je nemoguće i da te ostavi na miru da počivaš.