Kako su se ustaše pojavile u Srbiji

U doba poznog režima Aleksandra Vučića na javnoj sceni u Srbiji odjednom se pojavila reč ustaše. To deluje besmisleno. Otkuda ustaše u Srbiji? Da li oni koji koriste tu reč znaju šta govore? Ako znaju šta govore, znaju li šta na taj način čine? Ako ne znaju šta čine, onda su već po tome društvena opasnost. Ako znaju šta čine, ona nema stvari koju ne bi učinili.

foto: lenka pavlović

Reči imaju ne samo svoje značenje, one imaju i svoju istoriju. U slučaju reči ustaše značenje se u potpunosti poklopilo s modernom istorijom reči i od nje je neodvojivo. Ustaše su jedna od najmračnijih vojnih organizacija Drugog svetskog rata. Među fašističkim pokretima tog doba ustaše su jedan od najstrašnijih i najkrvavijih. Njih su se grozili i nemački nacisti. Ustaše su pribegavale monstruoznijim i masovnim ubistvima. Ta zverstva su neretko imala i ritualni sadržaj.

To je sve dobro poznato iz istorije, a ostalo je sačuvano i u kolektivnom pamćenju, na šta ćemo se vratiti malo kasnije.

Kako onda bilo ko može biti nazvan ustašom ako nije pripadnik ustaškog pokreta iz Drugog svetskog rata? Ima savremenih simpatizera ustaškog pokreta, onih koji relativizuju njegova zverstva ili ih svesno prećutkuju. Ali čak ni to, strogo gledano, nisu ustaše. To su revizionisti, relativizatori i falsifikatori istorije, ideološki fanatici i naslednici. To je neoustaški sentiment u novom dobu populizma i opšte napetosti. I ništa od toga nema veze sa Srbijom.

Nije nimalo slučajno što je u modernom političkom rečniku Evrope skovana reč neonacisti. Bilo je potrebno sačuvati – i to neokrnjenu aktuelnim političkim raspravama i odnosima – svest o jednoj zloćudnoj istorijskoj pojavi kakva je nacizam.

PROPAGANDNI POKUŠAJ OŽIVLJAVANJA TRAUMA

Kako su se onda ustaše pojavile u Srbiji? U čemu je smisao oživljavanja reči ustaše u ustalasanoj političkoj stvarnosti Srbije? Ustaše su se pojavile u Srbiji zahvaljujući režimu Aleksandra Vučića. Po svemu sudeći, nemoguć je drugačiji kontekst za objavljivanje te reči ovde, a u njenoj upotrebi vidi se krajnji moralni bankrot tog režima.

Reč ustaše, upućenu političkim protivnicima, pa čak i samo neistomišljenicima, pa čak i čitavim generacijama mladih ljudi koji se ne mire s političkom stvarnošću zemlje, koristi vrh režima, onda za njim režimska propaganda, režimski mediji, pa čak i pojedini saputnici režima. Koriste tu reč iz niskih pobuda ne bi li njome uplašili, pokolebali ili oterali u konfuziju i apstinenciju svoje protivnike. Ostali su bez upotrebljivih tema: za četrnaest godina svakodnevne propagande potrošene su tolike pa se pribegava poslednjim izvorima propagandnih sadržaja. Kontrolisani mediji su produžena ruka propagande, oni ne objavljuju informacije o stvarnosti, već pokušavaju da proizvedu politički poželjnu stvarnost. Režimski saputnici, prizivajući tom strašnom rečju srazmernu, strašnu opasnost, pokušavaju da opravdaju sopstvenu kolaboraciju s režimom.

Bačena u lice političkih neistomišljenika, pojedinaca, grupa i celih generacija, ta reč ima ulogu da obavi, jednom zasvagda, obred dehumanizacije. Protiv tako imenovanog protivnika sva sredstva su dozvoljena. Nijedno nije ni suvišno ni nedopušteno. Mračna logika propagande ne zaustavlja se na tome. Protivnike nije dovoljno dehumanizovati i stigmatizovati pa ih tako pripremiti za društvenu i političku neutralizaciju i izolaciju. To je samo prvi i neophodan korak: proizvesti unutrašnjeg neprijatelja, imenovati ga i opisati što groznijim rečima. Sledeći korak je tog unutrašnjeg neprijatelja, različitog od svih ljudi, suočiti sa uzbunjenom i moralno uspaničenom javnošću. Tu bi krug trebalo da se zatvori. Jer režimska propaganda, ne birajući sredstva i zbog najmanjih ciljeva uništavajući najveći moralni kapital, računa s kolektivnim pamćenjem koje ne može ravnodušno reagovati na reč ustaše. Ponovljena mnogo puta, ta reč treba da podstakne najdublje strahove generacija koji u sebi nose traumu izazvanu ustaškim pokretom, bilo u ličnom ili češće u porodičnom iskustvu. U Srbiji danas živi dosta ljudi koji potiču iz krajeva koji su u Drugom svetskom ratu stradali od ustaša. Kada se ta reč napadno oživi u propagandnoj orgiji režima, iz mnogih ljudi treba da progovore najdublji strahovi i davnašnje traume.

REŽIMSKA RELATIVIZACIJA USTAŠKIH ZLOČINA

Tu se srećemo s nečim gorim od političke neodgovornosti i otrovnijim od propagande. Totalna propaganda Vučićevog režima nikada nije prezala ni od jedne reči i ni od jednog sadržaja ako bi to donelo i najmanju propagandnu korist. Ako je veća emotivna identifikacija nekog dela stanovništva s nekim sadržajem ili nekom rečju, onda će se utoliko pre i naglašenije koristiti baš takav sadržaj i baš takva reč. Ako je potrebno Kosovo, koristiće se Kosovo. Ako je pomen Kosova nezgodan svedok za ishod kosovske politike režima, onda će se Kosovo ukloniti i iz javne svesti i kao geografski pojam iz javnosti. Ako je potrebno, u propagandnu matricu uključiće se i Jasenovac. Tako se stiglo do ustaša.

Međutim, ako se politički neistomišljenici mogu nazivati ustašama, onda možda ustaše i nisu tako strašne?! Tu politička propaganda postaje ruka istorijske revizije, ali je zbog sumnjive koristi spremna da plati čak i tu cenu. Neka čitalac, za trenutak, pokuša da zamisli jednu teško zamislivu situaciju: da li je moguće da se politički neistomišljenici u Izraelu međusobno nazivaju nacistima? Oni koji političke neistomišljenike nazivaju ustašama samim tim relativizuju ustaše kao istorijsko zlo, umanjuju žrtve ustaškog pokreta i banalizuju užasno istorijsko iskustvo. Već to bi bio dovoljan razlog da se režim koji se služi takvom propagandom skloni sa istorijske pozornice.

Počinjući kao neoprostiva uvreda, nastavljajući se kao bezobzirna stigmatizacija, povik ustaše okončava se kao pragmatična politička odluka režima koji ne mari za posledice. Kao mobilizaciona matrica, povik je upućen najtvrđem jezgru pristalica i namenjen oživljavanju strahova koji treba da budu zamena za politiku.

Ako neko tako olako koristi najstrašnije i najdramatičnije sadržaje kao osnovu svoju propagande, ne mareći ni za mir žrtava, ni za istorijsku istinu, ni za osećanja živih, ni za osnovno samopoštovanje društva, onda on nije samo bezobziran, on je spreman na sve.