O propasti voljenja, raskidu i izolaciji...
Nova britanska scena ne prestaje da se uspinje uz rodoslovno stablo svojih legendarnih preteča – gde kažete folk, eto ukazanja Nika Drejka i Sandi Deni, pomislite li na Bristol, evo razorne melanholije i zloslutnosti trip hop veličina poput Massive Attack, Portishead ili Trikija u punoj snazi, želite li rock ili britpop ili štagod… već će se u zvuku dičnih naslednika Albiona baštiniti neka velika karijera što je u međuvremenu prerasla u sveti čin rock’n’rolla. Marika Hakman i Bil Rajder-Džons naša su aktuelna tipovanja za muzičku budućnost verovatno najvažnijeg Ostrva popularne kulture. Videćete i zbog čega.
Velika Britanija ili bolje Engleska sinonim je za šou-biznis – i to onaj koji definitivno obavlja posao. Jeste, povremeno je reč o tek površnoj pozi i razmetanju ekscentričnim imidžom puke mode radi, ali je u priličnom broju slučajeva stvar u istinskom pomeranju umetničkih granica. Ponekad se zaista šlajfuje u mestu, treba to reći, neumorno reciklira i zdušno reinkarnira niz već dokazano uspešnih radnji u slavu onog “društva spektakla” kog se toliko gnušao Gi Debor. Ali, sa druge strane, poslovična nepokornost britanskog muzičkog življa ume da se odupre ukalupljenosti u nametnute modele industrije zabave i pokaže još uvek dovoljno oštre zube. Marika Hakman (Marika Hackman) i Bil Rajder-Džons (Bill Ryder-Jones) uzdanice su upravo takvog, novog autorskog izraza, koji dirljivo izjeda malograđansku ustajalost ubojitom lirom, da se u paramparčad raznesu sve zablude.
PRIČA PRVA – MARIKA HAKMAN
Marika Hakman (1992), 32-godišnja indie–folk trubadurka, nedavno je snimila svoj verovatno najdirektniji i najmučniji album u karijeri. Činjenica da potiče iz provincije, od finsko-engleskih kreativnih roditelja – crtača animiranih filmova – učinila je ovo osetljivo devojče imunim na televiziju, ali zato veoma prijemčivim za audio-senzacije koje dolaze iz svih pravaca. Okolnost da Marika poseduje intrigantna romantična opredeljenja svakako nije pomogla da se oseća srećnije i sigurnije, čak ni u šarenom i seksualno emancipovanom Londonu. Svoja teška emotivna iskustva ulila je u januarski album Big Sigh, pozivajući nas da zajedno sa njom u(z)dahnemo čistu istinu koja se tiče slomljenog i svih drugih stanja srca.
Da ljubav boli i da pokatkad ume da bude zlosrećna, odavno znamo. Marika Hakman, međutim, u svoje pesme dodaje još mnogo slika i simptoma lične prenadraženosti opisujući onaj svakodnevni masakr koji nad nama hladnokrvno umeju da počine najnežnija osećanja. Taj prikriveni zločin srca pritom se odvija sasvim tiho, negde u budoaru ljudskih odnosa, gde niko spolja ništa ne čuje niti može da priskoči u pomoć. Više nego intiman, ispovedni ton albuma Big Sigh, kao da je namenjen isključivo vlastitoj upotrebi, premda poseduje resku univerzalnost ljudske nesnađenosti u uzaludnom ljubavnom trudu. Kada Marika u No Caffeine zapeva: “Occupy your mind, don’t stay home/ Talk to all your friends, but don’t look at your phone”, momentalno se prisetite svakog od svojih ljubavnih brodoloma i onih navodno korisnih mantri što vašoj svakodnevnoj rutini tobože pružaju oslonac da se sama izbori sa gubitkom i izađe iz svega još moćnija.
Album Big Sigh beleži baš tu propast voljenja u susretu sa metafizikom ponovnog pronalaženja svrhe svog postojanja na planeti Zemlji. A to uopšte nije malo, zar ne?
PRIČA DRUGA – BIL RAJDER–DŽONS
Vilijam Edvard Rajder-Džons (1983) već samim svojim mestom rođenja – gotovo podjednako udaljenim od Liverpula i Mančestera – spaja onu refleksivnu euforiju The Beatles sa sudbinskom tamom madchesterskog kluba “The Haçienda”. Ali, pomenute odrednice mogu podosta da zavaraju. Decenijama udaljen od navedenih zvučnih praizvora, ovaj misteriozni momak – kog znamo iz njegovog nekadašnjeg benda The Coral – možda derivira autorsku snagu iz sasvim drugačijeg smera. Džejms Džojs i njegov roman Uliks što promiču numerom …And the Sea… bacajući zanimljive čini na nesviknutog slušaoca, čulno priviđenje brazilske ikone Gal Koste koja samo okrzne uvodnu I Know That It’s Like This (Baby), kao i raspršeni kosmički daškovi a la Flaming Lips i Mercury Rev, te potresno zazivanje one eterične utučenosti Marka Linkusa – mogli bi biti ispravniji put do nadahnuća ovog talentovanog četrdesetogodišnjaka. Dodamo li tome očaravajući dečji hor i elegantne gudače i duvače – minijaturno prisutne na albumu Iechyd Da u pogledu broja, a toliko moćne u rezultatu – dobijamo raskošno setnu ploču o raskidu i izolaciji, unutar koje Bil Rajder-Džons poseže za velškom lozom svog oca da jednim novim-starim jezikom iskaže novootkriveno oduševljenje životom dok neumorno obilazi njegove čemerne tmine.
Ako vam na pamet pada prošlogodišnji vilinski album Pi-Džej Harvi Inside the Old Year Dying – na pravom ste tragu! I ona se tamo prihvatila dorsetskog dijalekta da izatka halucinantnu sagu o sebi samoj uzdižući večno obnavljajuće ženstvo britkim stvaralačkim gestom. Dobro, to je Poli Džin, njena mistika je poput prirodne sile, a dubine do kojih ona seže teško je nadmašiti. Ipak, ima nečeg identičnog u pristupu Bila Rajdera-Džonsa. Nazivajući svoju ploču “uzdravlje” (Iechyd Da), da je okonča sa “laku noć” (Nos Da), i on dodiruje praslojeve roda ne bi li se sporazumeo sa samim sobom. Prošlost je čudo.
There’s something great about life
But there’s something not quite right
(BILL RYDER-JONES, IT’S TODAY AGAIN)
Ne bežeći od bluza već ga šireći i obogaćujući srodnim muzičkim izrazima, Katarina Pejak je kreativno na liniji koja se pruža od Nine Simon ka Nori Džouns, sada već kao kantautorka koja s lakoćom barata korenitim stilovima popularne muzike
U vreme kad država od kulture oduzima i ono malo novca koje joj je dodelila, ministar Nikola Selaković najavljuje osnivanje Festivala patriotske pesme
„Duboko je cinično gledati filmove o ljubavi i braku dok Izrael intenzivno sprovodi genocid nad palestinskim stanovništvom“, piše u apelu kojim je traženo da se otkažu Dani izraelskog filma
Industrijsko nasleđe je upitno u vremenu očigledne ugroženosti već zaštićenih i daleko poznatijih kulturnih i istorijskih objekata, kaže Dobrivoje Lale Erić učesnik regionalnog projekta koji promoviše vrednosti kulturnog, naučnog i industrijskog nasleđa
Posle trogodišnje pauze „Arhipelag“ opet organizuje Beogradski festival evropske književnosti i, u ovo vreme besparice po kulturu, pita - da li su kultura i književnost subverzivne
Izgleda da je predsednik Srbije momački nagazio na žulj Putinu. Zašto? Zato što mu Zapad možda i može pomoći u pokušaju da izađe na kraj sa studentima i velikim delom pobunjenog društva, a Moskva ni u teoriji
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokušava da uništi srpske Univerzitete kako bi opstao na vlasti. Ne shvata pritom da bez Univerziteta gubi društvo iz kojeg, kao i svaki parazit, isisava životodavne sokove. On ubija ono što ga drži u životu
Kao paradržavni organ specijalne namene koji metalnim štanglama zavodi „red i mir“, Vučić upravo legalizuje kapuljaše. U pitanju je – otprilike – nešto nalik na Musolinijeve „borbene saveze“ iz 1919-1922.
Intervju: Adam Mihnjik, glavni i odgovorni urednik dnevnog lista “Gazeta viborča”, pisac
Studenti su dobra budućnost Srbije Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
