Sedimo, tako, Napoleon, Džej i ja

Najava vlasnika televizije Pink da će uz pomoć veštačke inteligencije “oživeti” neke pokojne, a omiljene ljude nije neka svetska ekskluziva niti bizarnost. Ta tema odavno je prisutna u razgovorima naučnika koji se bave veštačkom inteligencijom, i kada se priča o tehnici, a i etici. I to mnogo, mnogo ozbiljnije od prikaza na pomenutoj televiziji gde su glas i lik Džeja Ramadanovskog korišćeni prilično nevešto.

Nekoliko je motiva za oživljavanje preminulih pomoću kompjuterske tehnologije. Na primer, mogućnost da razgovarate sa nekim bitnim ljudima. Teoretski, mogli bismo današnjim novinarskim “sredstvima” da intervjuišemo Napoleona ili Julija Cezara. To je, naravno, prilično romantizovan i krajnje neverovatan poduhvat, ako ćemo da budemo ozbiljni. A razlog je trivijalan.

Da biste napravili digitalni “faksimil” neke osobe, potrebna vam je ogromna baza podataka, u najvećoj meri veoma ličnih. Ne samo ono što je ta osoba javno govorila pa je ostalo pribeleženo, već i najsitniji detalji iz života, banalno ponašanje, dobre i loše navike. Znatno je lakše to napraviti danas kada podatke o sebi sejemo na sve strane pomoću mobilnog telefona i društvenih medija i beleže ih razni serveri, ali i to je potpuno nedovoljno da bi se trenirao bot koji će da nas oživi. Njemu su potrebne stotine milijardi podataka, od najranijeg detinjstva do smrti, a taj uslov niko do sada nije ispunio da bismo mogli da smatramo da smo dobili apsolutnu kopiju.

Umesto toga moguće je napraviti neku aprokscimaciju, nešto što zvuči i izgleda kao pokojnik, ali teško bismo mogli da proglasimo da istovetno razmišlja, još je komplikovanije kada se doda emotivni profil. Između ostalog i stoga što na našu svest utiču i savremeni događaji u kojima pokojnik ne učestvuje te oni ne mogu uticati na njega, a to je neophodno da bismo dobili realan odgovor na aktuelno pitanje. Kao primer tog limitiranog uspeha navodi se razgovor sa četbotovima iz službe za podršku korisnicima gde se često dešava da razgovor zapne jer bot nema iskustvo korišćenja servisa koji objašnjava. To se dešava i sa živim ljudima u tehničkoj podršci, naročito kada se ona autsorsuje nekome ko uslugu inače ne koristi pa daje uopštene savete.

Drugi bitan razlog za razgovor sa ljudima “s onog sveta” je period žaljenja za pokojnikom i naučnici, psiholozi i psihijatri naročito, smatraju da bi tu veštačka inteligencija mogla da bude od velike koristi. Taj proces bi mogao da se produži, neutešni potomci mogli bi postepeno da se opraštaju dok ne budu potpuno spremni da nastave dalje. Mogućnost “realnog” razgovora mnogima bi pomogao da prebrode teške trenutke i emotivne krize u koje su upali. Ali, tu se radi o vrlo površnom modelu sa jednom namenom koji, opet, nije lako napraviti.

Tu dolazimo do prve ozbiljne etičke dileme. Da li su pokojnik ili njegovi neposredni naslednici dozvolili pravljenje takvog AI modela, baš kao što treba da daju dozvolu za doniranje organa. Po mišljenju nekih, bez takve dozvole niko ne bi smeo nikoga da “oživljava” jer se radi o pravu na privatnost posle smrti. S druge strane, ubuduće će svako ljudsko biće od rođenja do smrti praviti dovoljno dubok digitalni trag da se iz njega može napraviti prilično dobra duhovna kopija.

Budite sigurni da će mogućnosti kopiranja čoveka najpre iskoristiti industrija zabave. Ozbiljno se razmatra oživljavanje glumaca čiji bi likovi bili iskorišćeni u aktuelnim filmovima, što je već danas tehnički izvodljivo. Dodajte tu i mogućnost da intervjuišete pomenutog Napoleona, što neće imati nikakvu naučnu vrednost, ali će biti zadivljujuće sintetizovano i beskrajno zabavno, ko voli. Kao i poezija koju pišu postojeći čet botovi.