Faktor Ivica Dačić

I pre nego što su izbori zvanično raspisani, socijalisti su izašli sa svojom izbornom porukom i kalkulacijom: posle sastanka predsedništva partije u nedelju 29. oktobra objavili su da idu na izbore sa listom koja se zove “Ivica Dačić – Premijer” u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom, Zelenom strankom i pokretom Naša Drina.

Najdugovečnija partija u Srbiji, koja je gotovo sve vreme na vlasti od 1945. godine, nema nikakvih dilema i ne ostavlja sumnju u to kako će se ponašati u predizbornoj kampanji. Kao i do sada jasno poručuju šta je njihov cilj, a to je da Ivica Dačić – najdugovečniji predsednik te partije – po završetku izbora ponovo sedne u fotelju predsednika Vlade Srbije, to jest da postane ustavno najmoćnija ličnost u državnom sistemu.
Socijalisti idu sa poznatim timom, sa poznatim trenerom i sa poznatim porukama. Oni kao da svima poručuju: vi se borite za ono što želite, naše je da održimo svoje prisustvo na deset plus procenata u biračkom telu Srbije i da sutra, nakon izbora, budemo na vlasti i dalje, u bilo kom formatu.

FOTELJA, ŠAMPANJAC I DAČIĆ: Kao i u čitavom periodu posle sloma 2000. godine i oporavka nakon 2004. godine, kada su se opet vratili u sedlo podržavajući vladu Vojislava Koštunice, socijalisti idu svojim putem koji znači opstanak i drže mesto “najbolje udavače”. O udaji i mirazu govorio je i njihov istaknuti član, advokat veteran Toma Fila, koji je objasnio da će oni trčati i ove izbore sa svojom listom, “jer se mora znati šta se donosi u miraz, a naš miraz je 11 odsto glasova”.

Uporedo sa pripremama socijalista, koji su svoje pojavljivanje u javnom životu sveli na nekoliko lica – Ivica Dačić, Novica Tončev, Slavica Đukić Dejanović, Toma Fila i Đorđe Miličević – krenule su diskretne poruke preko tabloida u kojima ih se upozorava da im ne pada na pamet da “izdaju” jer se zna da su izdaji skloni. U nepotpisanim komentarima koje objavljuju tabloidi, socijaliste upoređuju sa bezukusnim paradajzom i šalje im se poruka da ako ovoga puta krenu da vrdaju i ne daju nedvosmislenu podršku Vučiću, mogu da se suoče sa tim da više ne vide ni trunku vlasti koju sada ipak imaju.

Ono što njihovi politički protivnici nazivaju prevrtljivošću, socijalisti – iako o tome ne govore javno – razumeju kao legitiman oblik političkog delovanja koji se u poslednjih dvadesetak godina pokazao kao delotvoran i koji je od Ivice Dačića, lošije polovine podmlatka Dačić–Perčević iz devedesetih, stvorio političkog lidera koga poštuju i oni koji mu se podsmevaju.

Poruke iz tabloida poklapaju se sa porukama koje šalje Aleksandar Vučić: on nedeljama unazad govori o tome da on nije kao drugi, da se on u politici ne prostituiše, da ne može sa svima kao neki drugi i da mu je jako važan moral. Ovo opštemestašenje nadograđeno je javnim podsećanjem da on vrlo dobro zna kako su ga socijalisti, Dačić i sadašnji direktor Koridora Srbije Aleksandar Antić, izradili i izdali 2008. godine, kada se Vučiću na trenutak učinilo da je konačno pobedio na izborima u Beogradu, i da će moći da formira vlast zajedno sa socijalistima i tadašnjim DSS-om. Bio je potpisan postizborni sporazum, poslužen je šampanjac, svi su se skupa slikali, ali je u fotelju seo Dragan Đilas iz DS-a, koga su podržali socijalisti i DSS tog vremena.

Vučiću je to jedna od većih trauma u političkom životu. Mnogi će se setiti njegove potresne konferencije za novinare ispred Skupštine grada na kojoj najavljuje povlačenje iz politike jer navodno nije mogao da veruje šta mu se dogodilo. Posle se ispostavilo da je i to bila predstava za javnost jer je uporedo radio sa Tomislavom Nikolićem na stvaranju nove partije, SNS-a, sa kojom će osvojiti vlast 2012. godine i ostati da vlada do današnjih dana. Vučić je i tada znao lekciju iz politike, ali je pokazivao ono što je bila njegova karakteristika od početka – glumljenje žrtve, prikazivanje sebe kao nemoćne osobe kojoj rade o glavi.

S druge strane, simpatični u svojoj političkoj bezobzirnosti koja kod mnogih izaziva perverzno dopadanje, socijalisti hladnokrvno godinama unazad menjaju vlade i režime a da im to ne pada teško. Dačić je izgradio i koliko-toliko očuvao mehanizam koji mu omogućava da uprkos svemu održava sebe onoliko u političkom životu koliko je neophodno da bude presudan tas na vagi kada se formira vlada.

Tako je 2012. godine bio u kampanji sa kandidatom DS-a Borisom Tadićem i lagano ga je pustio niz vodu kada je postalo izvesno da će Tomislav Nikolić otići na Andrićev venac.

“Tadić me zove i i dalje se ponaša kao da je predsednik Srbije”, ostaće zabeležena izjava Ivice Dačića. Još je čuveniju rečenicu izgovorio pri kraju izborne noći: “Ne znam ko će da bude predsednik, ali znam ko će da bude predsednik Vlade.” To se docnije i dogodilo.

Foto: Vreme

Foto: Nenad Milošević /Tanjug

Foto: Nenad Milošević /Tanjug

POLITIČARI BEZ BLAMA: Dačić je prvi među političarima koji je poništio svaku ideologiju i privrženost osim potrebu da se bude na vlasti. Pamti se i njegova polušaljiva rečenica kako je teško i loše biti opozicija, što je u njegovom slučaju trajalo nekoliko godina. Socijalisti, koji su daleko od sjaja i uticaja, uspevaju da se godinama pozicioniraju na tih svojih deset odsto i da sa tim mirazom tvrde pazar koji će im obezbediti novi život do neke sledeće prilike.

Njima je odavno, još od čuvenog zagrljaja Tadića i Dačića, oproštena njihova ružna prošlost. Tako su na bizaran način ostali nosioci i čuvari najgore srpske nacionalističke politike devedesetih koja je unazadila Srbiju, ojadila njene građane koji trideset godina posle raspada SFRJ pokušavaju da dođu na nivo života iz tog perioda.

Danas, odnosno odavno, niko ne pominje socijaliste i njihovu odgovornost. A i kako bi? Politika Slobodana Miloševića reanimirana je posle 2012. godine i Vučić, koji je stajao pored Miloševićevog kovčega, preuzeo je na sebe obavezu da bivšeg predsednika Srbije i Socijalističke partije opere i očisti od odgovornosti i postavi ga u ikonostas velikih srpskih vladara.

Za sve to vreme socijalisti su sedeli sa strane – Dačić je tercirao taman koliko treba, Antić je trpeo Vučićevo vređanje kada bi se pojavio na nekom gradilištu u Srbiji, a Nikola Nikodijević, najbolji Antićev drug, u svojoj biografiji ima skoro dve decenije na vlasti u Beogradu. Ako su u devedesetim radikali služili Miloševiću kao strašila i nešto čime su se plašili narod i međunarodna zajednica u smislu da “ako mi nismo dobri, videćete kakvi su ovi”, sada socijalisti služe kao neka vrsta normalnosti usred sistema koji je uništio i ono malo funkcionalnih institucija u Srbiji izgrađenih posle 2000. godine.

Oni su, što je opšte mesto, uspeli da se odupru pritisku Vučića i SNS-a i da pronađu i sa njim takvim, plahovitim i nepoverljivim, model zajedničke saradnje, baš kao i sa svima pre toga (osim sa Đinđićevom vladom). Socijalisti su postali etalon relativizacije, i kada se mnogima čini zbog nasilne prirode vlasti da su oni nešto što bi trebalo da nam kaže da nisu svi isti, stvar je zapravo suprotna: njihova sposobnost “da mogu sa svima” besprekoran je primer politike koja proizvodi jednu vrstu apatije kod birača. Elem, socijalisti su uvek tu, dobri sa svima i potrebni svakoj vlasti. Ovo je i kontinuitet sa sistemom za koji se verovalo da je poražen 2000. godine.

MALA GRUPA RENTIJERA: Dačić je od stranke upravljača i političkih jurišnika napravio društvo veštih pregovarača, ulizica i “političara bez blama” koji će uvek i za sve naći opravdanje i mirnim glasom to saopštiti javnosti.

Takvi i sa tim karakteristikama, oni ulaze u ovu kampanju ističući svoga lidera Dačića kao premijera, na sto bacaju otvorene karte i, razume se, nadaju se da se i u narednom deljenju bez njih neće moći. U svakom slučaju, socijalisti su odoleli još jednom pokušaju Vučića da ih uvuče na jednu listu uz argumentaciju koju ima demokratska i konzervativna opozicija – više će birača da se opredeli za dve odvojene liste. Ovu taktiku primenjuju od pre godinu i po dana, kada je Dačić odlučio da se ne kandiduje za predsednika Srbije i da svojih 10-12 odsto “ustupi” Vučiću i omogući mu da se kočoperi pobedom u prvom krugu.

Sada, pred novim izborima, oni ulaze kao i uvek hladnokrvni i bezbrižni: Dačić će ići po Srbiji koliko mu budu dali i govoriće da je najzaslužniji za odbranu srpskog nacionalnog interesa – otpriznavanja Kosova i neuvođenja sankcija Rusiji. Iako svi znaju da su to rutinske i neobavezujuće izjave – refren koji se stalno ponavlja – to mu neće smetati da dođe do svog očekivanog procenta. A možda čak i da ga premaši kao na izborima 2022, kada se polarizovana Srbija delimično okrenula prema socijalistima.

Da li je Dačić dobar kandidat za pomoć opoziciji ako dođe do toga? U to je teško poverovati budući da je Vučić, bez obzira na rezultate izbora, politička figura broj jedan koja ima svoj zagarantovani mandat. Ali, s obzirom da koalicija okupljena oko Vučića osvaja iz ciklusa u ciklus sve manje mandata u parlamentu, Dačiću bi prijalo ako bi njegovi glasovi bili neophodni za formiranje većine i u tom slučaju bi njegova parola o “premijeru” mogla da se približi realnosti. Kada je reč o izborima u Beogradu i na lokalu, Dačić je davno procenio da je za njega i partiju važno da u Jagodini glavni bude Palma, a u Surdulici Tončev, dvojica važnih donosilaca glasova za njegovu listu. Šta će biti u drugim gradovima i opštinama, ionako mu je svejedno.

Ivica Dačić je pet godina bio deo vlasti koju je u Beogradu predvodio Dragan Đilas. Aleksandar Antić i Nikola Nikodijević bili su Đilasu bliži saradnici od partijskih kolega iz Demokratske stranke, tako da nije nemoguće zamisliti da bi oni mogli opet da se nađu u situaciji da, kao 2008. godine, pomognu da se napravi neka drugačija koalicija. To bi moglo da se očekuje samo u slučaju da se slično dogodi i na republičkom nivou, pošto Dačić ne bi išao u opoziciju ni za živu glavu. I ne samo zato što to znači teži život i dovođenje u pitanje opstanka partije, nego i zbog toga što bi izgubio svoj kontakt prema Ruskoj Federaciji koja nema puno razumevanja za opozicione pokrete (videti u slučaju Dveri, Zavetnika i slično).

U čitavoj furtutmi koja vlada srpskim političkim životom, socijalisti kao da sede u bioskopu, grickaju kokice, piju sok i čekaju da vide šta će se dogoditi na kraju predstave. Tamo se tuku vlast i slaba opozicija, koja sada ima veru da bi narod mogao da joj pokloni više poverenja od onoga što vlast može “da ukrade” u izbornom procesu. Opozicija nije “čerečila” socijaliste u parlamentu, niti ih mnogo pominjala u javnosti, a nema one pretnje ka socijalistima da će im nešto biti oduzeto ili da će biti kažnjeni. U skupštini grada Beograda sve ovo izgleda još bolje – tamo je postojala prijateljska komunikacija opozicije sa Nikolom Nikodijevićem i gde je bilo debate kakva je nezamisliva za parlament koji je vodio Vladimir Orlić.

Samopouzdanja Ivici Dačiću nikada nije nedostajalo, čak i na velikim forumima iako ne zna nijedan strani jezik. On verovatno zna šta mu je činiti u nedelju uveče 17. decembra. Socijalisti su sebe sveli na mali broj aktivista, uzak krug lidera i ljudi vidljivih javnosti. Ta grupa raspolaže velikom imovinom koja im omogućava da dobro žive od rente – bilo od nekretnina, bilo od političkog uticaja.

Ko plati, može da se useli.¶