Dok se javnost nedeljama bavila grafitom čiji su autori uzaludno maštali o tome šta bi se sve bilo ako bi se dogodilo čudo i vojska se na Kosovo vratila, u senci te neplodne i uglavnom besmislene rasprave primakla nam se trenutna i izvesna, ali i zastrašujuća stvarnost – deca se danas vraćaju u školu.
Kao što u poruci iz pomenutog grafita na kraju ispisa stoje tri tačke koje sugerišu da čak i kada bi se čudo desilo mi ne bismo znali šta onda, tako je i odgovor na pitanje “Šta nas čeka kad se deca u školu vrate?“ identičan – ne znamo. Ne znaju deca, ne znaju roditelji, ne znaju ni nastavnici. Ne znaju ni školski policajci kojima je poveren zadatak da doprinesu tome da škole postanu ono što bi trebalo da budu – mesta bezbrižnog i srećnog odrastanja dece.
Ne sumnjam da će ti ljudi dati sve od sebe i da će, ako ništa drugo, samo njihovo prisustvo sprečiti mnoge slučajeve fizičkog nasilja, međutim, kako će ono pomoći da se spreči nasilje koje je među decom najrasprostranjenije, a koje se uglavnom sprovodi u formi verbalnog nasilja u virtuelnom prostor? Hoće li školski policajac moći da cenzuriše TikTok? Ili da spreči deljenje diskreditujućih sadržaja po vajber, telegram ili drugim grupama, psihološko nasilje kojim se slabiji isključuju iz društva, konstatnan pritisak i ponižavanje svih koji su drugačiji?
Konačno jedno pitanje na koje nećemo odgovoriti sa „ne znamo“ jer znamo – neće.
Ujedinjeni u neznanju
Šta će biti kad se deca u školu vrate ne znaju ni školski psiholozi i pedagozi koji su do juče tretirani kao nužno zlo, a sada se od njih očekuju čuda. Ovih dana je u trendu govoriti o ujedinjenju, pa tako dolazimo do toga da deca, roditelji, nastavnici, psiholozi i pedagozi nikada nisu bili ujedinjeniji – u neznanju i neizvenosti koju ispunjava i zajednički osećaj brige. Zbog čega su svi oni tu, šta rade i kuda sve to vodi, opet, ne znaju. A neko u ovoj zemlji bi morao da zna put.
Prirodno, ali i nažalost, svi naši pogledi, naše strepnje koje su veće od naših nada i naša očekivanja usmerena su u pravcu ministarstva.
Kao i svaka dobra birokratija, ministarstvo nije ostalo nemo i ubrzo je stigao odgovor u formi Smernica za organizaciju rada u novoj školskoj godini. Kao osnovni cilj obrazovno-vaspitnog rada u novoj školskoj godini postavljen je „razvoj pozitivnih ljudskih vrednosti kod učenika i unapređivanje odnosa zasnovanih na međusobnom poštovanju, saradnji i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“.
Naravno da niko normalan nema ništa protiv ovako definisanih ciljeva i ideje, ali svako ko je iole realan zabrinut je ili u najboljem slučaju skeptičan u pogledu ishoda. Istovremeno grandiozno i nevino definisan cilj bio bi na dohvat ruke ako bi ovakav socijalni eksperiment mogao da se sprovodi u laboratorijskim uslovima, bez ikakvih, a kamoli negativnih spoljnih uticaja, i ukoliko bi u njihovom sprovođenju učestvovali Isus Hrist i Mojsije zajedno, i to u najboljoj formi.
Kako je njihov povratak među nas grešne zemljane na skali verovatnosti tik iza povratka vojske iz sada već čuvenog grafita, moraćemo da se oslonimo na trenutno postojeće snage u trenutno postojećim a decenijama stvaranim uslovima.
Od nastavnika se očekuju čuda
Povratak u realnost znači sledeće – takva čuda očekujemo od nastavnika i profesora koje već veoma dugo ne cenimo, čiji rad ne vrednujemo, koji su ostavljeni na milost i nemilost očekivanjima roditelja, objektivnim i subjektivnim preprekama, teretu sopstvene savesti koja im nameće imperativ da učine više nego što realno mogu i teretu razočarenja što se takva čuda uglavnom ne dešavaju.
Očekujemo od njih da deci usade „pozitivne ljudske vrednosti“ u društvu koje o tome nema ni osnovni konsenzus, niti mehanizam za afirmaciju onih koji su svojim delovanjem zaslužili da budu uzori.
Mogu li prosvetni radnici da usade deci kulturu „međusobnog poštovanja, saradnje i solidarnosti uz uvažavanje različitosti“ ukoliko čim izađu iz učionice ta ista deca bivaju bombardovana rijaliti prostaklukom sa nacionalnih frekvencije, primitivizmom i netolerancijom iz Narodne skupštine, mržnjom i nasiljem u sportu, promocijom nasilja i poročnosti u popularnoj kulturi koja kao jedini kriterijum prihvaćenosti i ostvarenosti predstavlja količinu materijalnog posedovanja?
Može li jedan nastavnik da nadjača štetan uticaj svakodnevnog veličanja ratnih zločinaca i još svakodnevnijeg relativizovanja onih koji se tako naivno pitaju „zašto nije prijavila“, znaju da je „sama tražila i provocirala“ i dobronamerno savetuju da svoja prava potražite „u svoja četiri zida“?
I ne samo da je pitanje mogu li, već i hoće li i misle li baš svi nastavnici da treba?
Odakle nam ideja da će se zvanjem koje je i statusno i materijalno degradirano i poslom koji je slabije plaćen od inače bedne prosečne plate, a pri tom više od polovine nastavnika nema stalni radni odnos, na kraju baviti isključivo visoko moralni i besprekorno ispravni ljudi koji imaju savršeno ispravan moralni kompas i veštinu da u našoj deci bude, neguju i oblikuju vrline?
Odakle crpimo samopouzdanje da će se nastavničkim poslom baviti samo krem društva, njegovi najbolji izdanci, kada nam realnost govori da će devet od deset svršenih studenata pre izabrati da rade za neku kladionicu, nego da svoj život posvete vaspitanju i obrazovanju stotina i hiljada dece, istovremeno žrtvujući egzistenciju svoje?
Zbog toga su nadanja da će uvođenje nastavne aktivnosti pod nazivom „vrednosti i vrline“ nadvladati maligni uticaj nepodnošljive stvarnosti jednako očajnički, koliko i argumenti da će vojska od mladića napraviti ono što porodica, društvo i školstvo nisu za 18 godina – savesnog i odgovornog člana društvene zajednice.
U iskrenost namere dodatnu sumnju unosi činjenica da ni građansko vaspitanje već decenijama ne može da postane obavezan predmet. Razlozi zbog čega ne može nisu birokratskog, već demokratskog porekla. Sistem koji je baždaren tako da uči decu kako da memorišu, umesto, kao što jednom reče premijerka, „da razumeju kako da razumeju“, sigurno nije usmeren na to da proizvodi mlade ljude koji u punoj meri razumeju i upražnjavaju svoj status građanina, slobodnog i svesnog pojedinca, već što je moguće tiše i neutralnije pripadnike kolektiva koji nameće isključivo dužnosti. „Patriotske“, razume se.
Ovakav prosvetni sistem nije održiv
Kao rešenje – najavljuje se rebalans budžeta, najavljuju se i izbori. To u praksi znači jedno – biće para, kratkoročno, instant. Da li će se nešto suštinski „rebalansirati“, uravnotežiti, popraviti?
Možda hoće, za 5-7-10 odsto, ali hoće li se suštinski i dugoročno promeniti perspektiva, okrenuti trendovi, zaustaviti negativna selekcija?
Neće. Učitelji, vaspitači i nastavnici će i dalje biti na ivici prosečne zarade, a ispod ivice dostojanstva, zatrpani administrativnim poslovima i zatvoreni u sistemu koji zarobljava i njihovu kao i kreativnost dece koju nešto treba da nauče.
Dosadašnji sistem se održava isključivo zahvaljujući velikom entuzijazmu ograničenog broja ljudi koji svoj posao obavljaju u skladu sa društvenim značajem svog poziva, a ne u skladu sa vrednovanjem koje kao društvo iskazujemo prema njihovom radu. I hvala im do neba na tome, ali i oni i mi znamo da je takav sistem dugoročno neodrživ i da svake nove „smernice i rebalansi“ iscrpljuju skoro do poslednje kapi snagu da se decenijama pliva uzvodno i bori protiv vetrenjača.
Možemo li očekivati da će generacije koje su odrastale u sistemu koji prezire tu profesiju sa jednakim entuzijazmom preuzimati na sebe taj sizifov kamen i koliko toliko održavati sistem na nogama?
Svi znamo da od tog posla nema ništa.
Nova društvena arhitektura
Svesni smo činjenice da se ništa ne menja preko noći, da sistemski zapušteno društvo zahteva mnogostruko veće i dugotrajnije napore kako bi stanje krenulo na bolje i da se rezultati ne mogu videti odmah. Problem je što se u ovakvom sistemu ne nazire ni početak, ni volja, nažalost čak ni svest o potrebi da se nešto menja.
Ukoliko tragedije od 3. i 5. maja nisu bile dovoljan podstrek da se sistem menja iznutra, onda jedino što preostaje jeste da se taj sistem menja iz korena. Zbog toga je neophodno sačuvati jedini forum koji ima društveni kapacitet za takvu promenu, a to je „Srbija protiv nasilja“.
Ali ne smemo taj potencijal banalizovati njegovim svođenjem na dnevnopolitičku taktiku i prebrojavanje izbornih kolona, jer „Srbija protiv nasilja“ je nešto mnogo više od toga. To je temelj nove društvene arhitekture čiji proizvod mora da bude pravednija, civilizovanija i humanija zajednica koja ima kapacitet da prepozna i afirmiše ono što je vezivno tkivo svakog uspešnog društva, a to je, između ostalog i pre svega drugog, prosveta.
„Srbija protiv nasilja“ je društveni pokret koji je ne samo prepoznao značaj, pokazao svest i volju već i dokazao da Srbija ima kapacitet za promenu na bolje.
Srbija bez nasilja je pokret ljudi koji su smogli snage da otvore oči, međusobno se pogledaju i kažu da ne pristaju da im život prođe u čekanju da ovako organizovano društvo i država po sili zakonomernosti dovedu do novih katastrofa.
Nemamo pravo na to, ma koliko bilo teško i ma koliko ta borba trajala.
Autor je predsednik Pokreta slobodnih građana
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com