Kontroverzni DNK tragovi na predmetima u smeću

U Republici Srbiji postoji sedam laboratorija za analizu DNK, od kojih je jedna u privatnom vlasništvu, a ostale u državnom, zajedno sa laboratorijom za analizu DNK pri Bezbednosno-informativnoj agenciji. Imajuću u vidu da forenzička analiza DNK tragova (DNK analiza ili DNK identifikacija) postaje značajno dokazno sredstvo u krivičnom postupku, a i šire, postaje opravdano uzeti u razmatranje potencijalne situacije koje bi se mogle zaista i dogoditi u bliskoj budućnosti.

ČIJE JE NAŠE SMEĆE

Kuda god da krenemo, ostavljamo svoj DNK trag iza sebe. Predmeti koje odbacimo u smeće sadrže naše DNK tragove. Takvo smeće koje svakodnevno odbacimo (bacimo u kantu za smeće) momentom odbačaja postaje res nullius, odnosno ničija ili odbačena stvar. Međutim, da li je dozvoljeno da policija iz smeća najpre uzima stvari, a nakon toga sa njih izuzima genetički materijal (DNK uzorak) radi formiranja DNK profila i poredi ga sa DNK dokazima sa mesta zločina, kako bi se procenila verovatnoća da je osoba koja je odbacila predmet u smeće istovremeno osoba koja je umešana u zločin koji se istražuje?

U odnosu na prethodno navedeno, izvesno je da Sjedinjene Američke Države imaju najviše pravne prakse. U SAD policija je u prošlosti izbegavala da pribavi od nadležnih pravosudnih organa nalog za uzimanje uzoraka radi analize DNK. Policija bi najčešće dokazala da je osoba “napustila” imovinu koju žele da zaplene, odnosno da nakon što osoba odbaci svoje smeće u kantu više nema razumno očekivanje privatnosti u toj imovini, i policija može da je zapleni. Dakle, policija je tvrdila da bi mogla da pretraži kantu za smeće bez naloga pravosudnih organa za pretres i uzimanje uzoraka. Međutim, sudovi su ograničili policijsku pretragu kanti za smeće jer su mnogi u njih greškom stavili nešto, samo da bi to kasnije vratili. Na kraju, prihvaćeno je pravilo da se tek nakon što se kanta za smeće na dan redovnog odvoza nalazi napolju na mestu za odvoz smeća smatra “napuštenom” i može da bude pretresena od strane policije bez naloga.

Ljudska bića neprestano izbacuju DNK, bez obzira da li je to bilo namerno ili ne. Ostavljamo ga u svim prilikama i situacijama – kada jedemo ili pijemo, kada kašljemo i kijamo, kada se počešemo, kada se rukujemo, u opaloj kosi, u četkici za zube itd. Ne možemo učiniti ništa da sprečimo da naš DNK ostane za nama. Ukratko, nema “dobrovoljnog napuštanja” našeg DNK.

Kakva je onda sudbina tragova DNK na stvarima koje je osoba bacila u kantu za smeće u Republici Srbiji?

Relativno je lako utvrdili ko je vlasnik kontejnera i kontejnerskog mesta. Međutim, smeće u kontejneru je ničija stvar. Ukoliko je ničija stvar, onda osoba koja ju je odbacila nema nikakve svojinske pretenzije prema njoj, i druga osoba je slobodna da uspostavi državinu na toj stvari. Međutim, šta je sa privatnošću osobe koja je bacila smeće? Ukoliko zanemarimo praksu Evropskog suda za ljudska prava, konkretan slučaj se ne odnosi na sastavljanje baze DNK uzoraka ili profila, nego na poređenje uzoraka DNK sa lica mesta sa uzorcima DNK (DNK profilom) osobe za koju policija sumnja da ima bilo kakve veze sa zločinom čija istraga je u toku, i to uzoraka DNK koje je ta osoba ostavila na predmetima koje je bacila u kantu za smeće.

NAREDBA JAVNOG TUŽIOCA ILI SUDA

U smislu čl. 142 Zakonika o krivičnom postupku, samo javni tužilac ili sud mogu narediti uzimanje uzoraka za forenzičko-genetičku analizu, dok u odnosu na okrivljenog, Zakonik upućuje na shodnu primenu člana 141 istog zakonika. Dakle, član 141 Zakonika o krivičnom postupku predviđa da se uzimanju uzoraka biološkog porekla i preduzimanju drugih medicinskih radnji koje su po pravilu medicinske nauke neophodne radi analize i utvrđivanja činjenica u postupku, može pristupiti i bez pristanka okrivljenog, izuzev ako bi zbog toga nastupila kakva šteta po njegovo zdravlje, takođe po naredbi javnog tužioca ili suda, i to preduzima zdravstveni radnik.

Prethodno navedeno jasno ukazuje na to da je za uzimanje uzoraka od okrivljenog, bilo uz njegovu saglasnost, ili bez njegove saglasnosti, potrebno imati naredbu javnog tužioca ili suda. U Republici Srbiji, u odsustvu takve naredbe, analiza DNK tragova pronađenih na mestu zločina dovedenih u vezu sa tragovima DNK na predmetima koje je neka osoba bacila u smeće, i koje je policija preuzela i sa kojih je izdvojila DNK uzorak i napravila DNK profil, ne bi bio zakonit dokaz u krivičnom postupku i morao bi se izdvojiti iz spisa predmeta. Međutim, DNK uzorci sa lica mesta na kojem je krivično delo izvršeno su zakoniti i kao takvi mogu da se koriste u krivičnom postupku.

Međutim, ukoliko se vratimo samo jedan korak unazad, moguće je zamisliti sledeću situaciju, jer ima pravno uporište u Zakoniku o krivičnom postupku. Članom 133. Zakonika predviđeno je da se uviđaj preduzima kada je za utvrđivanje ili razjašnjenje neke činjenice u postupku potrebno neposredno opažanje organa postupka, kao i da predmet uviđaja može biti lice, stvar ili mesto. Isto tako, prilikom preduzimanja uviđaja organ postupka će po pravilu zatražiti pomoć stručnog lica forenzičke, saobraćajne, medicinske ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice, uzeti potrebne uzorke radi analize ili prikupiti druge podatke. Dakle, organ postupka, odnosno policija, ima pravo da preduzme uviđaj bez naredbe javnog tužioca i na smeću koje je bilo ko odbacio, odnosno potencijalni osumnjičeni bacio u kantu za smeće. Prilikom uviđaja, policija ima pravo i da zatraži pomoć stručnog lica forenzičke struke.

Ukoliko policija prilikom uviđaja stvari iz smeća, pronađe tragove koji su podesni za dalju analizu, na primer trag na žiletu ili štapiću za uši, koji liči na krv, neophodno je da o tome obavesti javnog tužioca koji će doneti naredbu o fizičko-hemijskom veštačenju uzorka, odnosno potrebno je utvrditi u konkretnom slučaju da je pronađeni trag zaista ljudska krv, te da je podležan daljoj analizi. Tek nakon potvrde da je predmetni trag podesan za DNK analizu, javni tužilac će doneti sledeću naredbu, na osnovu koje će se izolovati DNK profil iz uzorka, odnosno traga krvi sa predmeta koji je bačen u smeće. Ukoliko postoji poklapanje ovih DNK profila, dakle iz uzorka sa predmeta iz smeća i DNK profila koji je pronađen na mestu zločina, javni tužilac će konačno dati naredbu da se od okrivljenog uzme uzorak za forenzičko-genetičku analizu iz koje će se izdvojiti DNK profil, i nakon toga izdati naredbu za veštačenje, odnosno da se uporedi sporni i nesporni DNK profil. Prethodno opisano je pravilno i zakonito postupanje organa krivičnog postupka.

POSTUPAK SE NASTAVLJA

Kakva je sudbina krivičnog postupka nakon što je nalaz i mišljenje veštaka forenzičara, odnosno DNK analiza, kao dokaz izdvojena iz krivičnog postupka, jer je izrađen na osnovu nezakonitog postupanja organa postupka, odnosno suprotno postupku koji je prethodno naveden?

U skladu sa važećim propisom, sasvim je izvesno da bi se takav krivični postupak nastavio. Primenom odredbe člana 113 Zakonika o krivičnom postupku, sud ili javni tužilac bi nakon izdvajanja nezakonitog nalaza i mišljenja veštaka koji su izvršili poređenje spornog i nespornog DNK profila odredilo (novo) veštačenje, a pre toga u smislu čl. 142 istog propisa uzimanje uzorka od okrivljenog radi izrade DNK profila. Ne sme se zaboraviti da izuzeti DNK tragovi sa mesta zločina nisu nezakoniti, i da su kao takvi podložni kontroli i upoređivanju sa drugim DNK profilima tokom trajanja celokupnog krivičnog postupka. Zbog prethodno navedenog, veštačenje koje je odredio sud ili javni tužilac je moguće u bilo kojoj fazi postupka, pa čak i nakon ukidanja prvostepene presude.

Dakle, u Republici Srbiji, sve dok smeće ne napusti domaćinstvo, tragovi DNK u njemu su na “sigurnom”. Pravna sudbina DNK tragova na predmetima u smeću zavisi od zakonitog postupanja policije. Uviđaj na takvim predmetima je zakonit bez naredbe javnog tužioca. Međutim, za analizu tragova DNK koji će se koristiti u krivičnom postupku potrebna je odgovarajuća naredba pravosudnih organa.