Književni prevodilac je među onim zanimanjima koja se u Srbiji rade ili iz čistog entuzijazma ili kao dodatni posao da se zaradi koji dinar više. Honorari su mali, nekada gotovo ponižavajući, a posao više nego važan i odgovoran.
Književni prevodilac Olja Petronić svoj posao radi sa ogromnom ljubavlju i posvećenošću. Prevođenje sa francuskog i engleskog jezika je za nju jedini izvor prihoda. Zarada po prevodilačkoj strani u proseku je oko četiri evra.
„Radim samo to, što znači da se očito može živeti od prevođenja, ali mora da se radi mnogo, bez slobodnog dana, praznika, vikenda, nekad i po 15 sati“, kaže za portal “Vremena” Petronić.
Direktor Ateljea 212 i prevodilac Novica Antić bavi se prevođenjem specifične vrste literature – savremene ruske dramske pisce. U razgovoru za portal “Vremena” navodi da od tog posla on može da živi sasvim solidno, ali je svestan da mnoge njegove kolege ne mogu.
„Kao upravnik pozorišta koji se, uz to, bavi prevođenjem mogu da kažem da dobro živim, ali među mojim kolegama ima mnogo onih koji žive isključivo od prevođenja i to rade svaki dan”, priča Antić.
Na Zapadu cene veće za nulu
Naši sagovornici navode da evropski izdavači mnogo više plaćaju književne prevodioce nego što je to slučaj u Srbiji.
„Kod nas se u proseku zarade kreću oko četiri evra po prevodilačkoj strani. Kada važite za dobrog prevodioca, ne više od šest, sedam evra“, kaže Petronić koja je nedavno od jedne izdavačke kuće dobila ponudu za posao prevođenja gde je zarade bila čak puno manja od navedenog proseka – samo evro i 25 centi po strani.
Prema njenom iskustvu, na Zapadu je situacija sa zaradama daleko bolja. U Italiji se cene kreću od 15 do 20 evra po strani. U Holandiji prevodioci dobijaju mesečnu pretpaltu.
„U Francuskoj po jednoj prevedenoj knjizi zarad može da bude i od 10 do 15 hiljada evra, odnosno od 25 do 30 evra po šlajfu”, objašnjava Petronić.
Antić kaže da je na Zapadu bolje stanje jer su drugačije organizovani.
„Za jednu nulu su veće cene“, doda je on.
Niske zarade nekvalitetni prevodi
Olja Petronić je tri godine bila u žiriju za nagradu „Miloš N. Đurić“ koja se dodeljuje za najblje prevode i kaže da se tu najbolje mogu uočiti da su neki prevodi rađeni nabrzinu.
„Dešavalo se da su ti prevodi puni grešaka, a ponekad kad bismo uporedili prevode sa originalom to bi bila dva potpuno različita teksta”, navodi Petronić
Prema njenim rečima, zarade utiču na kvalitet proizvoda, ali za to ne treba kriviti isključivo izdavače.
„Oni su na tržištu i razumem njihovu potrebu da smanje troškove, ali da to nije dobra praksa jer tako pada kvalitet prevoda. Kako bi prodavali knjige u što većem broju angažuju studente koji su spremni da rade u kraćim rokovima i za manje novca. Tu se, između ostalog, gubi kvalitet”, objašnajva naša sagovornica.
Pošto izdavači nisu jedini krivci, prema Petronić bi trebalo kritikovati i čitalačku publiku jer, kako kaže, „kod nas ljudi ni ne gledaju ko je prevodilac“.
Međutim, urednica redakcije u izdavačkoj kući “Laguna” Mina Kebin smatra da čitaoci umeju da cene dobar prevod.
„Čitaoci sve češće knjigu biraju i na osnovu toga ko ju je preveo“.
Potrebni zastupnici
Novica Antić kritikuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije koje se ne bavi time da se našim prevodiocima obezbede njihovi zastupnici.
„Prevodioce na Zapadu obično zastupaju autorske agencije koje se bore za što veće honorare”, ističe Antić.
Mina Kebin se nada da će i kod nas doći vreme kada će znanje i veštine prevodilaca biti adekvatnije nagrađeni.
„U zemljama koje imaju viši standard veća su izdavanja za kulturu, a veća su i primanja čitalaca pa samim tim i književni prevodioci imaju veće honorare“, ističe Kebin.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
